POKAJANJE, ISPOVESTI i SAMOKRITIKA NISU ISTO! Sveštenik Andrej Lorgus, rektor Instituta za hrišćansku psihologiju otkriva glavnu RAZLIKU

Hrišćansko pokajanje, ispovest i samokritika su pojmovi koji se koriste u različitim kontekstima i imaju različite značenjske nijanse u hrišćanskim i širim društvenim kontekstima.

Rektor Instituta za hrišćansku psihologiju sveštenik Andrej Lorgus odgovara na pitanja o pokajanju i ispovesti.

"Svaki DAN posmatrajte kao MALI ŽIVOT" - Mudre reči patrijarha Pavla koje svaki SRBIN treba da PROČITA - "Ne radite nikada OVO"

"Svaki DAN posmatrajte kao MALI ŽIVOT" - Mudre reči patrijarha Pavla koje svaki SRBIN treba da PROČITA - "Ne radite nikada OVO"

Nije htela VENČANICU - Jedna MLADA se odlučila za nesvakidašnji izbor za SVADBU, mišljenja su podeljena

Nije htela VENČANICU - Jedna MLADA se odlučila za nesvakidašnji izbor za SVADBU, mišljenja su podeljena

Koja je suštinska razlika između pojmova "pokajanje" i "ispovest"?

- Ispovest je sveta tajna i njen rezultat je oslobođenje ljudske duše od greha, a pokajanje i prethodi ispovesti i prati je. Ovo je proces koji se odvija u duši tokom dužeg vremenskog perioda.
Ispovest je kruna pokajanja, vremenski veoma kratkotrajan a po značaju njen veoma važan, tajanstveni deo. Ako možemo govoriti o ispovesti kao o svetoj tajni, onda moramo govoriti o pokajanju kao duhovnom, psihičkom procesu, događaju, delatnosti.
Ne uključuje svako pokajanje ispovest, ali bez ispovesti ne možemo govoriti o oslobođenju duše od greha u mističnom i duhovnom smislu.

Ako čovek redovno ispoveda iste grehe, šta to onda znači?

- Gresi koji se ponavljaju ukazuju, pre svega, da u čovekovoj duši, u njegovoj ličnosti, postoje neki važni, složeni, ključni problemi sa kojima on mora nešto da uradi. Oni ga guraju na ozbiljniji, promišljeniji duhovni rad i usmereni su na traženje, na razjašnjavanje razloga odakle dolazi ovaj ili onaj ponavljajući greh. Šta leži u osnovi ovog greha – strast, navika, okolnosti ili kukavičluk, ravnodušnost, nerazumevanje potreba svog duhovnog života.
Sama činjenica ponavljanja greha gura čoveka da traži razlog ovog ponavljanja. Dakle, ponavljani greh ne može proći nezapaženo; zahteva pažljiviju analizu.

Ali ima ljudi koji kažu: gle, ja idem u crkvu već 10 godina, ali stalno pričam o istom; grob će sve to popraviti.

- Ove reči su najverovatnije oslobađajuće, ali očito ukazuju na to da čovek nije previše upoznat sa funkcionisanjem i smislom duhovnog života, jer duhovni život nikada nije mehanički: došao sam, pokajao se i zaboravio. Ovo se ne dešava!
Duhovni život je dug i složen proces koji se može uporediti sa onim kako vajar izrezuje skulpturu od kamena. Dugo ga obrađuje, prvo seče veliko kamenje, zatim malo, pa melje, obrezuje... Postepeno njegov rad postaje tanji i finiji, ali je veoma dug, i svakog novog dana izrasta nova figura. Isto tako, duša se tokom duhovnog rada neprestano izoštrava sve dok rezultat ovog rada ne bude glatka površina.

- Postoje gresi koji nestaju kada se čoveku promeni način života. To se može desiti zbog zajednice kojoj pripada, grupe prijatelja, posla... Čim čovek promeni okruženje, posao, ili napusti prethodnu kompaniju, napušta ga zavisnost. Nešto se pak povlači sa godinama, menja se kao rezultat duhovnog rasta. Čovek se mentalno razvija, razvija se lično, nešto se menja u njemu.

Da li svi ljudi imaju sposobnost da razumeju sopstvene postupke, da ih kritički procene i donesu zaključke o svom životu?

- Naravno da ne! Uopšte, kultura pokajanja, duhovni život je umetnost koja zahteva svesnu pripremu, vežbanje i mentorstvo. Niko nije spreman za duhovni život od detinjstva. Umetnost pokajanja, umetnost introspekcije i samopoštovanja dolazi u odraslom dobu.
Ima ljudi koji su od detinjstva navikli na razmišljanje, na neku vrstu duboke samokritike, ali su u isto vreme potpuno nespremni na pokajanje. Pokajanje i samokritika su sasvim različite stvari, pa nije istina da se ljudi, koji se stalno preispituju, dobro kaju. Potrebna nam je druga kultura i drugačije veštine.

- Sposobnost pokajanja dolazi kroz obuku, kroz znanje, kroz duhovnost, mentorstvo i rad.

Koja je onda razlika između pokajanja i samokritike?

- Pokajanje ima za cilj identifikovanje greha u sebi, njegovo prepoznavanje, razumevanje njegovih korena, želju za oslobađanjem od njega uz pomoć Božiju kroz Tajnu Ispovesti . A samokritika se sastoji u tome da se povredim da bih sebi dokazao da sam loš, da bih prebacio odgovornost na nekoga, da bih sebi dokazao da ne mogu ništa, da ne treba ništa da učinim, da su za sve krivi oni koji su me rodili.

- Ponekad samokritičnost leži i u tome što čovek dolazi do izlaza, ali se okreće i kaže: "Ne, nema izlaza" i nastavlja da kruži dalje u svojoj mračnoj unutrašnjoj "pećini".

Želja da se nešto promeni u životu može čoveka da izvede iz ovog mračnog lavirinta?

- Kada se čovek umori od hodanja u začaranom krugu, počinje da traži i kritički preispituje svoje uobičajene rute i skretanja, i onda stane i kaže: "Dobro, stani! Ovde nešto nije u redu. Na ovo treba da gledam sa druge strane", i počinje da traži druge tačke gledišta o sebi i situaciji, preispituje svoje vrednosti, traži drugačije iskustvo života, iskustvo samospoznaje, pita, čita, i postaje zainteresovan.
Želja da se menja, raste, i razvija jedna je od osnovnih potreba pojedinca. Želja za samorazvijanjem je ono čime nas je Gospod obdario. Kada kažemo "po slici i prilici", mislimo na potrebu za razvojem i, kao sastavni deo razvoja, na potrebu za promenom.
Ovo je zaista duboko usađena potreba pojedinca, ali ona miruje dok ličnost u osobi ostaje nerazvijena. Može da daje pojedinačne bljeskove, ali za sada jednostavno "spava", a čovek ostaje u stegu zadovoljstva svoje stabilnosti,koja mu pruža zadovoljstvo postojanosti, navike i udobnosti. "Iako je loše, poznato je."

Kada čovek počne da se menja, da li počinje da doživljava neku vrstu krize, uključujući krizu vere ?

- Sigurno. Kriza vere sama po sebi dolazi u svoje vreme kod vernika, kao i kriza ličnosti. Ako čovek odluči da se promeni, onda kreće na put rušenja starog i traženja novog, a to je uvek krizna situacija, jer privremeno, pri prelasku sa starog na novo, čovek se nalazi u neuravnoteženom stanju.
Kada zmija promeni kožu, ona se sakrije da je niko ne dira. Ili zamislite kuću koju treba preseliti na novi temelj. Dok se pomera, ne može da ima pun život. Tako je i sa osobom. Ovo je, naravno, kriza, i to veoma teška!

A šta čovek treba da uradi da bi preživeo ovu krizu?

- Teško je, pa treba imati na umu da ako je osoba, recimo, ozbiljno pod stresom – na primer, otpuštena sa posla ili se udala, rodila dete, piše diplomski rad, ima tešku bolest – onda su to objektivne poteškoće koje čoveku oduzimaju višak resursa, višak snage. U ovakvom stanju čovek veoma teško preživljava promenu, pokajanje ili krizu vere. Kada je čovek u tuzi, kada se oseća loše, retko kada uradi nešto tako ozbiljno. Ali kada ima unutrašnje resurse, budi mu se želja da nešto promeni.

O kojim resursima je reč?

- Resursi su snaga, vreme, pažnja, zdravlje, radost, želja da se nešto promeni. Obično se pokajanje povezuje sa plačem...

- Radost je energija koju je Gospod dao duši u izobilju. To je energija koja je neiscrpna u duši. Živa duša neprestano hrani ličnost ovom radošću.

- Čim ujutru sunce zasija, već smo srećni. Čim ptice počnu da pevaju, prve latice se razviju u pupoljku, čim vidimo cveće, osmehe dragih i voljenih ljudi – budi se radost u duši.
Dakle, duša u normalnom stanju neprestano teži radosti i zrači ovom radošću.

- Radost je svetlost duše, ona izvire iz nje po definiciji, pošto ju je Bog tako stvorio. Bog sam je ljubav i dobrota, stoga je Njegovo bogoliko stvorenje – čovek – radosno po prirodi. Njegova duhovna priroda je da se raduje. Ali mi ne dozvoljavamo sebi da se radujemo. Deca to sebi dozvoljavaju, ali mi odrasli ne, i zato nam je zadatak da budemo srećni, da se vratimo radosti.

 Kako radost posebno doprinosi pokajanju i promeni?

- Ona duši daje osećaj punoće života, celovitosti, a upravo je to neophodan uslov da bi se spustila u dubine...Kada čovek pliva i namerava da zaroni, prvo mora da podigne glavu gore, da duboko udahne vazduh, a zatim zaroni. Isto tako, da biste zaronili u dubinu svog greha, potrebno je malo podići glavu, pogledati u sunce, i radovati se.

- I plač je neophodan, ali samo kao posledica toga što sa gorčinom gledam na svoj greh. Neću moći da vidim svoj greh kao crno na crnom; definitivno mi treba bela pozadina za ovo. Šta se smatra belom pozadinom? Unutrašnje osećanje moje Bogom dane prirode, moje unutrašnje svetlosti. I u pozadini ove unutrašnje svetlosti, te božanske blagodati koja je prvobitno data mojoj duši, ja već mogu da vidim svoje postupke i da ih u ovom svetlu ocenjujem.

 Koje korake čovek treba da preduzme da bi njegova ispovest zaista urodila plodom i dovela do promene mišljenja?

- Ovde je važno poštenje, iskrenost i vera u tu blagodatnu silu koja može da proizvede promenu u njemu u trenutku Svete Tajne. Ako čovek prilikom ispovesti nije sasvim pošten i iskren, onda se, po pravilu, ništa ne može promeniti.