KRATKI ČETVRTAK: Svaki odlazak je težak?

Oči kao dva proreza, nadute od umorne noći i teških snova. Usne, napola prekinute od hladnog kreveta, peckaju moleći da ih zalečim.. Alarm svira svoju ranu pesmu već treći put.. miris sinoćnog parfema mi smeta.. uvukao mi se u nozdrve i seća.. svlačim nogom jorgan sa sebe i ustajem lagano. Napolju je još uvek mrak.. sat otkucava pet.. tek ponekad uhvatim snop svetlosti koji kroz otvoren prozor dobacuje far kola nekoga ko je, isto kao i ja, negde krenuo.. Prstima lagano prelazim preko kapaka iritirajući suze da se jave kako bi mi lakše bilo da gledam.. skidam gumicu sa ruke, iznova se nervirajući zbog traga kojim me pozdravlja svako jutro, nespretno praveći punđu.. Kupatilo me dočekuje hladnih pločica, a ja bosa.. kršim stopala pokušavajući da se ugrejem.. sve je usporeno kao u bolivudskim filmovima.. ogrćem se peškirom jer je pamučni ogrtač na dnu kofera spreman za upotrebu negde daleko.. cedim ono malo paste što je ostalo na već istrošenu četkicu, glavu pomerajući u ritmu neke melodije koja mi je ostala u sećanju od protekle noći.. sve radim instiktivno i nagonski.. sve mi traži mnogo vremena.. kao da ne želim da odem, a želim.

Ne razmišljam mnogo.. nisam baš ni vešta u razmišljanju.. Više volim život nego miso o njemu. Piskav mamin glas me budi, podseća me na to da kasnim, da svet ide mimo mene i da me ovoga puta baš niko neće čekati. Film se ubrzava.. kadar je na klizavim stepenicama i mojim nespretnim koracima..skačem u mamin zagrljaj.. osećam težinu trenutka u njenim rukama, pogledu i mokrim obrazima.. nemoj da plačeš mila moja.. vratiću se.. hoću.. čim iskoristim svoju priliku i iscrpim svoje more mogućnosti, kad me tok života izbaci na površinu i nanese ponovo na ovu obalu. Iz polumraka, tik iza maminih ramena nazirem dva kosa oka naborana smejuljicama kako  igraju po nama, veseleći se što nas još jednom vide sve na okupu. Ustaje i on.. odmeren kao i uvek, hvata moju šaku i snažnim stiskom mi poručuje da je život voda u koju upadneš, pa plivaš ili potoneš.. rekao mi je ,,Plivaj” klepio me po uhu kao profesor svog lošeg učenika želeći da njegove reči nikad ne zaboravim. Shvatila sam ga.. navlačim stvari na sebe, uzimam pasoš sa staklenog stola, konačno zatvaram kofer, možda poslednji put ljubim svog starog druga Grofa u tu vlažnu njušku govoreći mu kako nije samo on taj kojem je sada teško i odlazim..
Sedište 17E me čeka, vezujem pojas, uzimam ,,Idiota” i tražeći od njega oproštaj letim na zapad..