КРАТКИ ЧЕТВРТАК: Сваки одлазак је тежак?

Очи као два прореза, надуте од уморне ноћи и тешких снова. Усне, напола прекинуте од хладног кревета, пецкају молећи да их залечим.. Аларм свира своју рану песму већ трећи пут.. мирис синоћног парфема ми смета.. увукао ми се у ноздрве и сећа.. свлачим ногом јорган са себе и устајем лагано. Напољу је још увек мрак.. сат откуцава пет.. тек понекад ухватим сноп светлости који кроз отворен прозор добацује фар кола некога ко је, исто као и ја, негде кренуо.. Прстима лагано прелазим преко капака иритирајући сузе да се јаве како би ми лакше било да гледам.. скидам гумицу са руке, изнова се нервирајући због трага којим ме поздравља свако јутро, неспретно правећи пунђу.. Купатило ме дочекује хладних плочица, а ја боса.. кршим стопала покушавајући да се угрејем.. све је успорено као у боливудским филмовима.. огрћем се пешкиром јер је памучни огртач на дну кофера спреман за употребу негде далеко.. цедим оно мало пасте што је остало на већ истрошену четкицу, главу померајући у ритму неке мелодије која ми је остала у сећању од протекле ноћи.. све радим инстиктивно и нагонски.. све ми тражи много времена.. као да не желим да одем, а желим.

Не размишљам много.. нисам баш ни вешта у размишљању.. Више волим живот него мисо о њему. Пискав мамин глас ме буди, подсећа ме на то да касним, да свет иде мимо мене и да ме овога пута баш нико неће чекати. Филм се убрзава.. кадар је на клизавим степеницама и мојим неспретним корацима..скачем у мамин загрљај.. осећам тежину тренутка у њеним рукама, погледу и мокрим образима.. немој да плачеш мила моја.. вратићу се.. хоћу.. чим искористим своју прилику и исцрпим своје море могућности, кад ме ток живота избаци на површину и нанесе поново на ову обалу. Из полумрака, тик иза маминих рамена назирем два коса ока наборана смејуљицама како  играју по нама, веселећи се што нас још једном виде све на окупу. Устаје и он.. одмерен као и увек, хвата моју шаку и снажним стиском ми поручује да је живот вода у коју упаднеш, па пливаш или потонеш.. рекао ми је ,,Пливај” клепио ме по уху као професор свог лошег ученика желећи да његове речи никад не заборавим. Схватила сам га.. навлачим ствари на себе, узимам пасош са стакленог стола, коначно затварам кофер, можда последњи пут љубим свог старог друга Грофа у ту влажну њушку говорећи му како није само он тај којем је сада тешко и одлазим..
Седиште 17Е ме чека, везујем појас, узимам ,,Идиота” и тражећи од њега опроштај летим на запад..