ZANEMARIVALA SIGNALE "TIHOG UBICE"! Naša voditeljka tek nakon 10 GODINA otkrila da ima DIJABETES!
Nije mogla da veruje kad je čula...
TV lice i popularna radio voditeljka Gorica Nešović je pre nekoliko godina saznala da ima dijabetes...
Bio je to šok za nju. Njena priča je dokaz da je dijabetes, koji pogađa sve veći broj ljudi, pravi tihi ubica, jer ga je otkrila tek 10 godina pošto joj se pojavio.
I DALJE SE DIŽE BURA OKO OVOGA: Da li se sećate fotografije golog Dejvida Bekama?
SNEŽNI UTORAK DONOSI EMOTIVNE DILEME: Mnogi će se iznenaditi ovim DNEVNIM HOROSKOPOM!
Ne morate izbacivati UGLJENE HIDRATE iz ishrane da bi SMRŠALI: Ovo je KVALITETNA ZAMENA za ŠEĆERE
Dijabetes, koji nam iz korena menja život, obično se javlja kao posledica zanemarivanja zdravlja, kao rezultat savremenog, brzog načina života kada nemamo vremena da se posvetimo zdravoj ishrani i fizičkoj aktivnosti. To se desilo i njoj kada je saznala da ima dijabetes, a život joj se naglo promenio ponovo, kada je počela pandemija korona virusa.
Evo kako izgleda život jednog dijabetičara, koji spada u rizičnu grupu, u vreme korone. Njena priča mnoge može da upozori, da pomogne da se sa dijabetesom ozbiljno uhvate u koštac, ali i da provere svoje zdravlje na vreme. Jer, Gorica iskreno priznaje da je sve što joj se dešava danak koji plaća zbog nebrige o svom zdravlju.
Nisam imala pojma da sam bolesna
− Kada sam saznala da imam dijabetes – bio je to šok za mane! Mislila da to nekako moraš da osetiš, da osetiš da nešto nije u redu. Na primer, da sam stalno žedna, kao što mnogi kažu da je to jedan od prvih znakova za uzbunu. Ali ja nisam imala baš nikakve simptome. Baš ništa! Smršala sam naglo, to je tačno, ali pre toga sam promenila način ishrane. Mediteranska i ajurveda kuhinja su mi se dopale, krenula sam na jogu, htela sam da dovedem kilažu u red. Zato mi nije bilo čudno što gubim kilograme.
A onda − šok!
− E, odjednom, noge su mi nenormalno otekle. Cele noge. Nemam pojma šta se dešava... Naravno, koga drugo da pitam nego lekara. Odem da vidim šta je. Normalno, prvo su mi izvadili krv. I, uveče, zovu me iz laboratorije:
"Javite se u bolnicu ODMAH! Vama je šećer skoro trideset..."
− Muk. Šok. Nisam ni znala šta to tačno znači... Znala sam da je do sedam normalna visina šećera... E onda, iskreno da vam kažem, ne sećam se ničega više. Toliko sam se uplašila. Toliko sam bila u šoku... Nisam imala pojma šta da radim, šta se sada dešava, zašto toliko visoki šećer, kako nisam osetila... Odakle?? Bezbroj pitanja u glavi, bezbroj dilema, preslišavanja... I, otišla sam na endokrinologiju. Tamo su mi život spasli. Bukvalno. Spasli su me jer su mi promenili pogled na život. Tada sam shvatila da smo svi primitivci, jer ne idemo kod doktora uopšte! Svi mislimo: ma zdrav sam, ništa me ne boli... Ni ja nisam išla na redovne preglede, priznajem.
Ne, Gorice, nisi umorna samo zbog godina
Iako je imala neke simptome, ona ih nije doživljavala na taj način, pa je zanemarivala činjenicu da nešto nije u redu.
− Inače, pre nego što sam saznala da imam dijabetes, osećala sam veoma često da sam baš umorna... Ali, naravno pripisivala sam to godinama, poslu, jer deceniju i po ustajem u četiri sata ujutru. Teško je nadoknaditi te sate sna... Ali, kada mi je doktorka otkrila strašnu istinu da tako visok šećer u krvi imam bar 10 godina unazad... Da je on tu tavorio, čučao i skrivao se u meni – tek tada sam shvatila zašto taj prokleti dijabetes zovu "tihi ubica". Strah me je obuzeo, ali znala sam da sada treba da slušam lekare.
Oporavak, lečenje
− Ležala sam u bolnici dve nedelje. Posle te dve nedelje rezultati su bili mnogo bolji, pa još bolji. Organizam se lepo oporavio, osećam se dobro. Više nisam tako umorna. Ali, molim vas: merite šećer, odmah, sada! Naučite iz moje priče. Sada sam na insulinu, četiri puta dnevno insulin, šest puta dnevno merim šećer u krvi, merim se na vagi jednom dnevno. Svi rezultati su u granicama normalnog. Vodim dnevnik.
− Sat vremena pre obroka i dva sata posle obroka, u dnevnik pišem visinu šećera. Drugačije se hranim, jer hranom može mnogo da se pomogne. Šećer održavam na granici: pet, šest, sedam... Dobro je dok je broj jednocifren. Radim sve što su mi lekari rekli. Da mi je neko rekao pre 20 godina da ću samoj sebi da dajem injekcije. Ali, i to postane normalno, ništa strašno. Ja sam poslušan pacijent, jer je to jedino što treba da radim: da volim malo više sebe i da vodim računa o zdravlju. Kad nisam to ranije radila.
