KREIRAJ SVOJ STIL: Hiperaktivnost dece nije loša stvar, treba samo da se usmeri! Učite ih da plešu!

Današnje vreme obiluje pametnom tehnologijom i svakodnevica se u velikoj meri svodi na elektronsku komunikaciju i društvene mreže.

Odrasli neretko zaboravljaju jednu bitnu činjenicu - da se deca ugledaju na njih. Neaktivnost kod dece povezana je i sa nedostatkom, kako motivacije i kreativnosti, tako i individualnosti. Ona ne mogu sama, potreban je neko da ih vodi. Željna su iskazivanju sopstvenog stila i razmišljanja, a to se često tumači kao loša hiperaktivnost, koju ne umemo najbolje da usmerimo.

Brejk dens i hip hop su bliski omladini zbog atraktivnosti i jedinstvenosti pokreta. Dozvoljavaju plesačima da kreiraju sopstveni stil. Nude mogućnost usmerenja hiperaktivnosti i razvijanja kreativnosti.

Tu nastupa Toma Đorđević, koreograf, plesač, instruktor i nadasve mlada i vedra osoba sa entuzijazmom za klince koji se retko viđa. Kao instruktor plesa u UMS školi za talente, već petu godinu zaredom, on pomaže klincima da se na jedan moderan način bore sa neaktivnošću i razvijaju originalan stil plesanja i života.

Toma Đorđević je rado pristao da porazgovara sa nama u okviru akcije "Zdravo zdravlje" i objasni nam kako svoju dugogodišnju strast ka plesu pokušava da prenese na današnje klince.

- Stariji imaju više afiniteta, više su zagrejani za ples kao ples, a klincima je to nekako više zabavno. Oni stvarno tu dođu da se zabave.

- Uglavnom od 6 do 12 godina. Ima izuzetaka kada su deca izuzetno talentovana, ali mlađa od 6 godina ne bi trebalo. Pažnja je najbitnija, jer klince pažnja drži 10 sekundi (smeh). Moraš da im približiš ples, na način koji će im biti zanimljiv i držati im pažnju. Mlađima od tog uzrasta nije toliko usklađena motorika (smeh) i nije im baš zanimljivo.

- Svakako, super je da im se skrene pažnja na tako nešto, na ceo taj pokret. Ja konkretno živim za to. Smatram da im ples, konkretno hip hop, pruža svestranost i kreativnost. Pokretom razvijaju motoriku i uz pomoć kreativnosti koja je deo ovog plesa razvijaju i psiho-fizičke sposobnosti. Razvija se timski duh, zaboraviš na okruženje, probleme i napuniš se pozitivnom energijom.

- Uglavnom ih grupno spremam da rade koreografije, da se osete kao deo ekipe, ali uvek postoje pojedinci koji se ističu, koji su slobodniji i koji su možda malo više zagrejani za ples. Kod njih se vidi ta strast, koliko uživaju i koliko jedva čekaju da zaplešu. Njima onda posvetim malo više pažnje na kraju treninga.

- Poprilično. Mnogo mi treba da se iznerviram, ali kad se iznerviram onda nije dobro (smeh).

- Iskreno, kako kad (smeh). Uglavnom jesam autoritet, ali teško je izboriti se sa klincima (smeh), ali svakako mnogo uživam u tome.

- Iskreno, poslednjih 10 godina ja živim od plesa i mogu da kažem da se bavim profesionalno time, iako nisam završio neku zvaničnu školu za to, ali svakako živim taj život i živim od plesa. Dosta se u poslednje vreme pridaje značaja plesu i mislim da situacija, što se toga tiče, ide na bolje. Sve više projekata vezanih za ples ima i koreografi su sve traženiji i sve to ide u korak za svetom. Svakako za klince ima prostora da se profesionalno bave time.

- Konkretno, ja držim časove dva puta nedeljno. U principu, što više to bolje, dva je stvarno minimum, čisto da se održava neki kontinuitet. Mada za ples, nikada nije rano i nikada nije kasno.

- To je jedan od najlepših osećaja, kada su na kraju dana i na kraju treninga svi razdragani i veseli, kada odradimo neku koreografiju i neki nastup. Ta sreća i radost, i njihova i njihovih roditelja, je divan osećaj. To je i ono što me drži da radim to što radim.

- Da, dosta projekata sam radio sa klincima. Evo, sada su se pojavile Pinkove Zvezdice. S obzirom da tu pevaju klinci, onda su ubacili i plesne grupe koje prate te nastupe. Bila je i emisija "Više od igre" koja je bila posvećena samo plesu. Pre par godina je bio i projekat "Prvi srpski talenat", koji je bio orijentisan samo prema deci, gde sam učestvovao kao profesor koji im je spremao zadatke iz nedelje u nedelju. Tu su radili i glumu i ples i pevanje. Često ih vodim i na nastupe na "Kids fest" (Dečiji filmski festival), na Rolerijadu i tako... Dosta projekata sam radio sa njima.

- Uglavnom rad (smeh), ali talenat svakako olakšava. Mada, kod plesa je uglavnom strast. Strast je ta koja te tera da treniraš i da radiš.

- Dešava se, naravno. Mada pod pritiskom najbolje radim. Kada se desi ta blokada, trudim se da se ne nerviram i da se bavim nekim drugim stvarima i onda to nekako samo dođe. Mada tu je sad i ta neka treća ljubav (smeh), frizbi. Izađem malo da bacam frizbi, imam i svoju ekipu, koja se zove "Neradnički" i zvanično smo registrovani kao sportski klub.

- Nije, zove se Ultimejt frizbi. 

- Tako se i igra u principu (smeh), s tim što je beskontaktno, nije baš nasilan kao ragbi. Igra se 7 na 7 igrača i poenta je da uhvatiš frizbi na tuđoj zoni.

- Dobro, znaju oni da se malo "poubijaju" prilikom hvatanja frizbija (smeh), ali je jako zanimljivo. Radimo sada na promociji tog sporta, pa ćemo probati da ga malo približimo ljudima, jer je takođe super aktivnost i način da se pobegne od zatvorenih soba i igrica, da se izađe malo na livadu i da se trči.

- Taj sport je isto i za klince i za starije. Kod nas nov, ali raste. Pojavljuju se klubovi širom Srbije, ali to je, recimo u Americi, ultra popularno. Prate ga televizijski, imaju nacionalna takmičenja. Sad je čak i predložen za olimpijski sport.

- Da, definitivno.