КРЕИРАЈ СВОЈ СТИЛ: Хиперактивност деце није лоша ствар, треба само да се усмери! Учите их да плешу!

Данашње време обилује паметном технологијом и свакодневица се у великој мери своди на електронску комуникацију и друштвене мреже.

Одрасли неретко заборављају једну битну чињеницу - да се деца угледају на њих. Неактивност код деце повезана је и са недостатком, како мотивације и креативности, тако и индивидуалности. Она не могу сама, потребан је неко да их води. Жељна су исказивању сопственог стила и размишљања, а то се често тумачи као лоша хиперактивност, коју не умемо најбоље да усмеримо.

Брејк денс и хип хоп су блиски омладини због атрактивности и јединствености покрета. Дозвољавају плесачима да креирају сопствени стил. Нуде могућност усмерења хиперактивности и развијања креативности.

Ту наступа Тома Ђорђевић, кореограф, плесач, инструктор и надасве млада и ведра особа са ентузијазмом за клинце који се ретко виђа. Као инструктор плеса у УМС школи за таленте, већ пету годину заредом, он помаже клинцима да се на један модеран начин боре са неактивношћу и развијају оригиналан стил плесања и живота.

Тома Ђорђевић је радо пристао да поразговара са нама у оквиру акције "Здраво здравље" и објасни нам како своју дугогодишњу страст ка плесу покушава да пренесе на данашње клинце.

- Старији имају више афинитета, више су загрејани за плес као плес, а клинцима је то некако више забавно. Они стварно ту дођу да се забаве.

- Углавном од 6 до 12 година. Има изузетака када су деца изузетно талентована, али млађа од 6 година не би требало. Пажња је најбитнија, јер клинце пажња држи 10 секунди (смех). Мораш да им приближиш плес, на начин који ће им бити занимљив и држати им пажњу. Млађима од тог узраста није толико усклађена моторика (смех) и није им баш занимљиво.

- Свакако, супер је да им се скрене пажња на тако нешто, на цео тај покрет. Ја конкретно живим за то. Сматрам да им плес, конкретно хип хоп, пружа свестраност и креативност. Покретом развијају моторику и уз помоћ креативности која је део овог плеса развијају и психо-физичке способности. Развија се тимски дух, заборавиш на окружење, проблеме и напуниш се позитивном енергијом.

- Углавном их групно спремам да раде кореографије, да се осете као део екипе, али увек постоје појединци који се истичу, који су слободнији и који су можда мало више загрејани за плес. Код њих се види та страст, колико уживају и колико једва чекају да заплешу. Њима онда посветим мало више пажње на крају тренинга.

- Поприлично. Много ми треба да се изнервирам, али кад се изнервирам онда није добро (смех).

- Искрено, како кад (смех). Углавном јесам ауторитет, али тешко је изборити се са клинцима (смех), али свакако много уживам у томе.

- Искрено, последњих 10 година ја живим од плеса и могу да кажем да се бавим професионално тиме, иако нисам завршио неку званичну школу за то, али свакако живим тај живот и живим од плеса. Доста се у последње време придаје значаја плесу и мислим да ситуација, што се тога тиче, иде на боље. Све више пројеката везаних за плес има и кореографи су све траженији и све то иде у корак за светом. Свакако за клинце има простора да се професионално баве тиме.

- Конкретно, ја држим часове два пута недељно. У принципу, што више то боље, два је стварно минимум, чисто да се одржава неки континуитет. Мада за плес, никада није рано и никада није касно.

- То је један од најлепших осећаја, када су на крају дана и на крају тренинга сви раздрагани и весели, када одрадимо неку кореографију и неки наступ. Та срећа и радост, и њихова и њихових родитеља, је диван осећај. То је и оно што ме држи да радим то што радим.

- Да, доста пројеката сам радио са клинцима. Ево, сада су се појавиле Пинкове Звездице. С обзиром да ту певају клинци, онда су убацили и плесне групе које прате те наступе. Била је и емисија "Више од игре" која је била посвећена само плесу. Пре пар година је био и пројекат "Први српски таленат", који је био оријентисан само према деци, где сам учествовао као професор који им је спремао задатке из недеље у недељу. Ту су радили и глуму и плес и певање. Често их водим и на наступе на "Кидс фест" (Дечији филмски фестивал), на Ролеријаду и тако... Доста пројеката сам радио са њима.

- Углавном рад (смех), али таленат свакако олакшава. Мада, код плеса је углавном страст. Страст је та која те тера да тренираш и да радиш.

- Дешава се, наравно. Мада под притиском најбоље радим. Када се деси та блокада, трудим се да се не нервирам и да се бавим неким другим стварима и онда то некако само дође. Мада ту је сад и та нека трећа љубав (смех), фризби. Изађем мало да бацам фризби, имам и своју екипу, која се зове "Нераднички" и званично смо регистровани као спортски клуб.

- Није, зове се Ултимејт фризби. 

- Тако се и игра у принципу (смех), с тим што је бесконтактно, није баш насилан као рагби. Игра се 7 на 7 играча и поента је да ухватиш фризби на туђој зони.

- Добро, знају они да се мало "поубијају" приликом хватања фризбија (смех), али је јако занимљиво. Радимо сада на промоцији тог спорта, па ћемо пробати да га мало приближимо људима, јер је такође супер активност и начин да се побегне од затворених соба и игрица, да се изађе мало на ливаду и да се трчи.

- Тај спорт је исто и за клинце и за старије. Код нас нов, али расте. Појављују се клубови широм Србије, али то је, рецимо у Америци, ултра популарно. Прате га телевизијски, имају национална такмичења. Сад је чак и предложен за олимпијски спорт.

- Да, дефинитивно.