Ma koliko zvučalo morbidno - dao mi je nogu, pa svoje srce!

Sve čega se sećam jeste bol. Udar i bol. A onda crnilo i težina. Kao da mi nešto uporno brani da dišem, kao da nešto pokušava da me ubije. I taj grozomoran osećaj da to sve zaista treba da bude tako, da treba da se predam, da me ta nevidljiva sila prelomi i odnese. Onda se ne sećam ničega.

Onda se sećam bolnice. Sećam se tavanice jer je ona bila prvo što sam ugledala. Neonska svetiljka treperila je u ritmu mašine koja je, pretpostavljam, pratila otkucaje srca. Nečijeg, možda mog. Pokušala sam da progovorim, ali nešto mi je bilo u grlu. Mašina je počela brže da pišti, ja sam počela da se davim i to je privuklo pažnju dežurne sestre. Dotrčala je i hitno pozvala lekara. Izvadili su mi tubus i dali masku sa kiseonikom, dok je sestra spremno ubrizgavala nešto u infuziju - da se primirim. Čula sam samo delove priče: saobraćajna nesreća, koma, noga...

Naravno, ništa nije uspelo da me primiri pošto sam kliznula pogledom niz svoje telo. Desna noga... Nije je bilo.

Zažmurila sam, zaspala sam, sanjala sam udar i bol, crnilo i težinu. Probudila sam se. Videla sam prazninu sa desne strane. Zažmurila sam, zaspala sam, sanjala sam udar i bol, crnilo i težinu. Probudila sam se. Videla sam prazninu sa desne strane... I tako danima.

Onda su me pustili. Otpusna lista, uputi za dalje terapije, invalidska kolica...

Živim na četvrtom spratu i u mojoj zgradi ne postoji lift. Dva drugara su me odnela gore, a ja sam sve vreme gledala u prazninu. Imala sam utisak da svi samo u to gledaju - u prazninu gde mi je bila noga. Stavili su me u krevet i tu sam provela nekoliko dana. Dok nije došao On.

Bio je prijatelj mog prijatelja, to sam kasnije saznala, kao i to da je fizioterapeut, ortoped i pijanista. Mama ga je pustila u moju sobu, smrdljivu, zapuštenu, punu haosa i užasa. Zacvileo je od ustajalog vazduha i rekao:

- Ovo ovako neće moći, Silvija.

Podigao je roletne, otvorio prozor i prišao krevetu. Nesigurno sam čkiljila ka njemu razmišljajući šta li hoće od mene, u trenutku kada je jednim potezom ruke povukao ćebe sa mene. Vrisnula sam i gađala ga plastičnom flašom.

- Alo, kretenu, pokrij me! Ne možeš da ponižavaš bogalja!

- Ti nisi bogalj, Silvija, ti si kreten, a ja nisam kreten, ja sam Andrija. Diži se, idemo!

Pokušala sam da se borim, ali nisam uspela. Podigao me je kao da sam pero, spustio u kolica i izgurao iz sobe. Udarala sam ga, ali ni to mi nije pomoglo. Naredio je mami da mi pomogne da se okupam i pod tim tušem sam isplakala dušu. Nisam shvatala čemu ovakva ponižavanja, čemu ovakav život. Čemu sve kad ne mogu ni da stojim normalno?

Izašla sam iz kupatila i videla da pored Andrije sedi moj najbolji drugar - Lav. Izgleda da su ceo plan osmislili, sudeći po tome da me je Andrija odmah podigao u naručje, a Lav sklopio kolica. Sišli smo dole i Andrija me je smestio u kola. Činilo mi se da je za tih nekoliko dana ležanja u krevetu ceo kraj promenio. Ćutala sam i ljutila se što su me izmestili iz moje čaure.

Došli smo do bolnice i Andrija me je ponovo podigao. Uneo me je u neki kabinet, tresnuo na krevet i skinuo duksericu. Obukao je mantil i seo ispred mene.

- Nemaš prava da se predaš.

Gledao me je pravo u oči i u njima sam videla sebe. Staru sebe - nasmejanu, punu života, okruženu prijateljima... Nasmešio se i rekao:

- Sad ćeš ti da staneš na noge. Obe.

Dovukao je neki sto na kome su bile - noge. Tačnije, proteze. Gledajući me u oči, nežno mi je podigao suknju do... iznad kolena... i samo nakratko pogledao je rez. Onda je posvetio vreme odabiru najbolje proteze i sledeći put kad sam pogledala na niže - suknja je bila spuštena, a ispod nje su virile dve čizme. Moje, kožne, crne.

Ustao je i uzeo me za ruke i obgrlio se njima. Nežno me je obuhvatio oko struka i spustio na pod. Stajala sam. Nesigurno, ali sam stajala. Još nekoliko dana i još nekoliko proba i ista scena - ja sedim na krevetu, gledam u čizme i smeškam se.

- Zakoračiću unazad, želim da napraviš korak ka meni, u redu? - rekao je Andrija.

Zakoračio je, zakoračila sam. Nasmejala sam se, prvi put posle nesreće.

- Hajde sad još jedan korak, ali se drži samo jednom rukom za mene. Može?

Zakoračila sam. Malo me je bolelo, trebalo mi je da se naviknem, ali imala sam nogu, hodala sam. Mogla sam sve.

- Gde ćemo sad? - pitao je.

- Negde gde možemo da popijemo kafu? Ako možeš da hodaš. Ako ne - sedi u kolica.

- Nema više sedenja!

Šetali smo polako ka kafeteriji, držao me je oko struka, kao oslonac. I, taman kad sam pomislila da bih mogla ovako stalno - u njegovom naručju, rekao je:

- Znaš, mogao bih ovako stalno da te držim kraj sebe.