Ма колико звучало морбидно - дао ми је ногу, па своје срце!

Све чега се сећам јесте бол. Удар и бол. А онда црнило и тежина. Као да ми нешто упорно брани да дишем, као да нешто покушава да ме убије. И тај грозоморан осећај да то све заиста треба да буде тако, да треба да се предам, да ме та невидљива сила преломи и однесе. Онда се не сећам ничега.

Онда се сећам болнице. Сећам се таванице јер је она била прво што сам угледала. Неонска светиљка треперила је у ритму машине која је, претпостављам, пратила откуцаје срца. Нечијег, можда мог. Покушала сам да проговорим, али нешто ми је било у грлу. Машина је почела брже да пишти, ја сам почела да се давим и то је привукло пажњу дежурне сестре. Дотрчала је и хитно позвала лекара. Извадили су ми тубус и дали маску са кисеоником, док је сестра спремно убризгавала нешто у инфузију - да се примирим. Чула сам само делове приче: саобраћајна несрећа, кома, нога...

Наравно, ништа није успело да ме примири пошто сам клизнула погледом низ своје тело. Десна нога... Није је било.

Зажмурила сам, заспала сам, сањала сам удар и бол, црнило и тежину. Пробудила сам се. Видела сам празнину са десне стране. Зажмурила сам, заспала сам, сањала сам удар и бол, црнило и тежину. Пробудила сам се. Видела сам празнину са десне стране... И тако данима.

Онда су ме пустили. Отпусна листа, упути за даље терапије, инвалидска колица...

Живим на четвртом спрату и у мојој згради не постоји лифт. Два другара су ме однела горе, а ја сам све време гледала у празнину. Имала сам утисак да сви само у то гледају - у празнину где ми је била нога. Ставили су ме у кревет и ту сам провела неколико дана. Док није дошао Он.

Био је пријатељ мог пријатеља, то сам касније сазнала, као и то да је физиотерапеут, ортопед и пијаниста. Мама га је пустила у моју собу, смрдљиву, запуштену, пуну хаоса и ужаса. Зацвилео је од устајалог ваздуха и рекао:

- Ово овако неће моћи, Силвија.

Подигао је ролетне, отворио прозор и пришао кревету. Несигурно сам чкиљила ка њему размишљајући шта ли хоће од мене, у тренутку када је једним потезом руке повукао ћебе са мене. Вриснула сам и гађала га пластичном флашом.

- Ало, кретену, покриј ме! Не можеш да понижаваш богаља!

- Ти ниси богаљ, Силвија, ти си кретен, а ја нисам кретен, ја сам Андрија. Дижи се, идемо!

Покушала сам да се борим, али нисам успела. Подигао ме је као да сам перо, спустио у колица и изгурао из собе. Ударала сам га, али ни то ми није помогло. Наредио је мами да ми помогне да се окупам и под тим тушем сам исплакала душу. Нисам схватала чему оваква понижавања, чему овакав живот. Чему све кад не могу ни да стојим нормално?

Изашла сам из купатила и видела да поред Андрије седи мој најбољи другар - Лав. Изгледа да су цео план осмислили, судећи по томе да ме је Андрија одмах подигао у наручје, а Лав склопио колица. Сишли смо доле и Андрија ме је сместио у кола. Чинило ми се да је за тих неколико дана лежања у кревету цео крај променио. Ћутала сам и љутила се што су ме изместили из моје чауре.

Дошли смо до болнице и Андрија ме је поново подигао. Унео ме је у неки кабинет, треснуо на кревет и скинуо дуксерицу. Обукао је мантил и сео испред мене.

- Немаш права да се предаш.

Гледао ме је право у очи и у њима сам видела себе. Стару себе - насмејану, пуну живота, окружену пријатељима... Насмешио се и рекао:

- Сад ћеш ти да станеш на ноге. Обе.

Довукао је неки сто на коме су биле - ноге. Тачније, протезе. Гледајући ме у очи, нежно ми је подигао сукњу до... изнад колена... и само накратко погледао је рез. Онда је посветио време одабиру најбоље протезе и следећи пут кад сам погледала на ниже - сукња је била спуштена, а испод ње су вириле две чизме. Моје, кожне, црне.

Устао је и узео ме за руке и обгрлио се њима. Нежно ме је обухватио око струка и спустио на под. Стајала сам. Несигурно, али сам стајала. Још неколико дана и још неколико проба и иста сцена - ја седим на кревету, гледам у чизме и смешкам се.

- Закорачићу уназад, желим да направиш корак ка мени, у реду? - рекао је Андрија.

Закорачио је, закорачила сам. Насмејала сам се, први пут после несреће.

- Хајде сад још један корак, али се држи само једном руком за мене. Може?

Закорачила сам. Мало ме је болело, требало ми је да се навикнем, али имала сам ногу, ходала сам. Могла сам све.

- Где ћемо сад? - питао је.

- Негде где можемо да попијемо кафу? Ако можеш да ходаш. Ако не - седи у колица.

- Нема више седења!

Шетали смо полако ка кафетерији, држао ме је око струка, као ослонац. И, таман кад сам помислила да бих могла овако стално - у његовом наручју, рекао је:

- Знаш, могао бих овако стално да те држим крај себе.