Muškarci - neistražena bića koja koriste svrsi!

Sve želimo da imamo taj zaljubljeni osmeh na licu, dok nam noge koračaju u beskraj neke bliske budućnosti. Oči koje cakle tako slatko, kao prvi ljiljani, gledaju i pomeraju stvari, ne znajući da postaju sila drugog ljudskog bića. U njegovom telu zaspalo je naše srce. Čujemo ono što želimo, dodirujemo ono što nam prija. Naša čula će se zbuniti i raditi stvari gde razum nema delovanja. Mi, žene, to zovemo ljubav!

Otvaramo dnevnik i pišemo:

Dobro jutro dnevniče! Razdanilo se, isto kao i onog dana kada sam ga srela. Na trenutak sam ponovo osetila kako mi se usne razvlače i pogled dobija neki neodređen sjaj. Eh, sta je sve prolazilo kroz moju glavu, ne smem ni da ti kažem. Moram priznati bilo mi je čudno, jer nikada do sada nisam osetila nešto slično. Bilo je to duboko u meni, zavuklo se ispod kože kao neka bolest, ne daj Bože, strašnije od svega do sada vieđenoga…

Zbog te ljubavi, svi se zaputimo na jedno nepoznato mesto. Dok koračamo ulicama grada, razmišljamo zašto je drugačiji. Sve je tu, ali nije isto. Svuda su. Ti simboli koji podsećaju na njega. Zaboravimo gde idemo i više ne vidimo visoke građevine oko nas. Sve je to čudesno, ali je lepo, zar ne? Želite da svi pogledaju u vas, jer ste vi jedna od million zaljubljenih žena koje znaju razumeti, poštovati i voleti! Te dve male ili velike crte su pokretači našeg užurbanog srca. Taj mišić tako kuca i kuca, pa se plašimo da ne dobije krila i odleti od nas negde daleko, zato se trudimo da spava u vama snažnijima.

Eh drage moje, u lepoti divnih osećanja se gubimo i volimo što se gubimo i gubimo se zbog njih. Mi smo beskonačno moćne žene koje otkrivaju stvari za koje nisu znale pre. Verovatno se i vi pitate, šta je to? Možda je rano da saznamo ili smo još mlade da shvatimo neistraženo polje idile? U tom polju otkrivamo sebe i tu silu što nas vuče ka njima. Kao da postajemo grešnice koje udaraju po leđima sa nežnim bičevima. To su verovatno oni. Znamo da su to oni. Sve sto nam prija su oni. Jutarnja rosa, sunce, jesenje kiše, tragovi u snegu, sve su oni. Oni su zverke! Kada se sve setimo tih maglovitih dana kada im postavljamo brojna pitanja, pomalo glupa, mada znamo to itekako.

Znamo da misli danima i satima poklanjamo tim beskorisno-korisnim bićima.  Tako opsednute nemam moć da produžim vreme, a volele bi. Volele bi da ispišemo sve ono što osećamo kada se ispuni druga strana kreveta. Kada nam neko izmami osmeh i uputi pogled. Kada dobijemo ono malo, što je dovoljno za sreću. Mada se i dalje pitamo kakav je on lešinar koji se obrušio na mene?