"Želim da pomerim ruke, ne mogu. Želim da viknem, ne mogu ni to"

Sara Čalić, poreklom iz Hrvatske, podelila je priču o svom porođaju koji je imala pre tri meseca, a koji je bio propraćen vrlo neprijatnim momentima, koje će pamtiti čitavog života.

Imala je dijagnozu trudničkog dijabetesa, ali bez obzira na to, maštala je o savršenom porođaju. Kada je bila dovoljno otvorena i spremna za porođaj, doktorka ju je smestila u porodilište.

"Ne znam šta me je više bolelo, trudovi ili deseti pokušaj gađanja vene. Trudovi su počinjali na svaka dva minuta, a ja više nisam mogla da izdržim. Molim se i molim svoju bebu da brzo krene vani da se obe što manje napatimo", objašnjava mlada mama tokom čijeg porođaja su lekari odlučili da pređu na carki rez.

Kako beba ne bi stradala, vrlo brzo su se prebacili na hiruško vađenje bebe iz stomaka, a Sara je lagano gubila svest.

"Sledeće što mi se dešava je da se budim, ali koliko vidim operacija nije gotova. Da, probudila sam se u sred operacije. Paralizovana sam, želim da pomerim ruke, ali ne mogu. Želim da viknem, ali ne mogu ni to. Čujem žamor i razgovor, osetim da mi turpijaju po stomaku", ispoveda se Sara napominjući da je takav osećaj imala svega 15 sekundi, ali dovoljno da se smrtno uplaši. Nakon torture, na svet je donela zdravu devojčicu Lanu.

"I dan-danas me boli što je prvih 28 sati života provela bez mame, sama i uplašena", govori Sara dodajući da se danas, kada je sve prošlo, trudi da nadoknadi sve propušteno sa svojom Lanom.