"Желим да померим руке, не могу. Желим да викнем, не могу ни то"

Сара Чалић, пореклом из Хрватске, поделила је причу о свом порођају који је имала пре три месеца, а који је био пропраћен врло непријатним моментима, које ће памтити читавог живота.

Имала је дијагнозу трудничког дијабетеса, али без обзира на то, маштала је о савршеном порођају. Када је била довољно отворена и спремна за порођај, докторка ју је сместила у породилиште.

"Не знам шта ме је више болело, трудови или десети покушај гађања вене. Трудови су почињали на свака два минута, а ја више нисам могла да издржим. Молим се и молим своју бебу да брзо крене вани да се обе што мање напатимо", објашњава млада мама током чијег порођаја су лекари одлучили да пређу на царки рез.

Како беба не би страдала, врло брзо су се пребацили на хирушко вађење бебе из стомака, а Сара је лагано губила свест.

"Следеће што ми се дешава је да се будим, али колико видим операција није готова. Да, пробудила сам се у сред операције. Парализована сам, желим да померим руке, али не могу. Желим да викнем, али не могу ни то. Чујем жамор и разговор, осетим да ми турпијају по стомаку", исповеда се Сара напомињући да је такав осећај имала свега 15 секунди, али довољно да се смртно уплаши. Након тортуре, на свет је донела здраву девојчицу Лану.

"И дан-данас ме боли што је првих 28 сати живота провела без маме, сама и уплашена", говори Сара додајући да се данас, када је све прошло, труди да надокнади све пропуштено са својом Ланом.