Цене у ресторанима дивљају: Некада сиротињска јела данас су тренд, па тако порција качамака кошта 600 динара
Београђани се жале и на цене попаре, проје и осталих традиционалних јела, али и на цифре које у менију стоје поред рижота или пасте. Ко је у праву - угоститељи или конзументи?
Цене у кафићима и ресторанима су скочиле у протеклих годину дана, и то за 3,1 одсто. Такође, у августу су, у односу на јул, цене које смо виђали у јеловницима биле веће за 0,1 проценат.
Топ 10 нетрадиционалних занимања за жене: На којим пословима лепши пол стреми ка високим позицијама?
Купци у маркетима и даље не читају састав производа: Због две ознаке храну плаћамо много више
ДО КРАЈА ГОДИНЕ ВРЕДНОСТ БИТКОИНА ЋЕ БИТИ 14.000 ДОЛАРА: Ево шта аналитичари погнозирају за 2025. годину
Иако нам делује безначајно, угоститељи су свакако на осетном добитку, имајући у виду промет гостију, посебно у нашој престоници. Иако су претрпели негативне последице пандемије, па можда и оправдано мало подигли цене (уз фактор ризика рада током кризе), тренд раста неких цена "није баш од јуче", тј. од марта.
Београђани се дуже време жале како су ресторани, па чак и кафе локали у крају, одредили неразумне цене за стара, једноставна и по саставу јефтина јела, која смо јели у детињству, а која су некада била симбол "сиротињске хране". Међу њима су попара, проја, цицвара, белмуж или качамак.
Обично се служе за доручак, који неки Београђани у последње време практикују ван куће, на пример, ако је викенд па желе да оду негде породично. Слично искуство имају и пословни људи који воде партнере на састанак ујутру, па желе да то буде потпуније у односу на само "обичну кафу".
Кажу да није ствар у новцу, колико у безобразлуку. Таквог става је један господин (50), који је недавно био на доручку с колегом, и платио 1.200 динара две порције качамака.
- Једну порцију качамака су ми наплатили 600 динара! Што је много, много је. Знам да заједно са храном плаћамо услугу ресторана, али то јело је мени баба спремала кад ништа боље и квалитетније нисмо имали - каже он, и додаје да угоститељи сада иду на варијанту продавања старих, традиционалних јела по високим ценама, јер знају да их млађе генерације ретко спремају.
- Друго објашњење је да људи, можда, генерално мање спремају код куће него пре. Ресторани су нам пуни, и онда они ту виде добру зараду - истиче овај Београђанин, алудирајући на то да нису само традиционална јела спорна.
Како каже, "угоститељи су направили бизнис од готово свега".
- Невероватно звучи, али тако је. Данас вам се највише исплати да купите месо у радњи, али и да га наручите у ресторану. Све остало су "фенси" јела са високим ценама. Приметио сам и да сада продају за 700 или 800 динара оно што смо моја породица и ја некада звали пилав. Али, то је сада рижото. Такав назив, вероватно, додатно диже цену - истиче и подсећа да је и пица некада такође била "сиротињска храна".
Оно што, ипак, морамо да констатујемо - јесте да пилав, ђувеч и рижото нису исто. Сама припрема је другачија; пилав је реч персијског порекла, рижото (risotto) нас везује за Италију, док смо ђувеч (güveç) преузели од Турака.
Још људи је потврдило ове приче, док други сматрају да ресторан има право да стави цене које жели, а да је на муштерији да бира - жели ли толико да плати качамак или не.
Оно са чиме се сви слажу, јесте да називи као што је, рецимо, "кајгана са сланином и домаћом пршутом" значајно подижу цену. У последње време, све чешће у јеловницима виђамо и епитет "органско", када је реч о јајима, млеку, месу, сиру итд.
