БЕОГРАЂАНИН ЗА ШЕСТ МЕСЕЦИ ЗАРАДИО 10.000 ДОЛАРА: "Када видите да сте радили 330 сати, не буде вам добро!"
Почео је као помоћник конобара и за шест година купио стан.
Радећи у београдским хотелима, слушао је догодовштине са бродова својих колега, који су од зараде успели себи да обезбеде стан, али и стекну непроцењиво искуство у хотелијерству. Са 23 године, Србин је отишао на брод, а зарадио је за 6 месеци 10.000 долара.
САВЕТ УРОЛОГА: Пазите се ове инфекције, посебно ЛЕТИ!
Хоће ли Битцоин цена достићи 35.000 долара у јулу, док ова два коина освајају тржиште?
ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ЗА КРИЗИКО? Милан је направио друштвену игру инспирисану Југославијом... "Ако немате среће завршићете на Голом отоку!"
- Једно јутро сам се пробудио и рекао себи: ‘Овде ми је добро где сад радим, али целу плату потрошим до 15. у месецу и не желим више да животарим’. Нашао сам агенцију у Загребу преко интернета, послао им ЦВ, у року од месец дана заказали су ми интервју за позицију помоћног конобара у једној компанији. Интервју је трајао пет минута. Након месец дана јавили су ми да је укрцавање у јулу у Ванкуверу. Тада нисам ни знао где је Ванкувер – испричао је овај Београђанин за медије.
Рад на броду почео је као помоћни конобар. Ресторан је затим заменио рецепцијом. Након три уговора постао је супервизор рецепције, а онда и консијерж и на крају консултант продаје.
-Тај први дан и улазак на брод два пута већи од Титаника, који прима 2.400 гостију и има 800 чланова посаде, никада нећу заборавити. У терминалу ме је сачекао колега из мог одељења који је био задужен за мене. Воде вас прво до кабине, затим добијате инструкције у случају опасности, покажу вам где ја ваш чамац за спасавање. Након тога идете по униформу, имате ручак, обавезан тренинг о звучним сигналима, мали одмор и одмах се креће на посао.
Иако је знао шта га на броду чека, признаје да је рад на тој позицији био тежак како физички тако и психички.
-Ресторан је примао 1.200 гостију, добио сам свог, надређеног, конобара, а како се мој сто налазио на уласку у ресторан, до кухиње ми је требало као да путујем од Вуковог споменика до Гроцке. Носио сам тањире и до 20 кг тежине на рукама, јер је брза услуга била кључна, за Американце пресудна, јер они хоће све и одмах и не воле да чекају. Након месец дана ушао сам у штос и рекао сам себи: ‘Шта је ту је, морам да изгурам’. Радио сам у просеку 10-12 сати дневно са паузама и на крају месеца, када погледате тиме цард и видите да сте радили 330 сати, не буде вам добро.
-Било је узбудљиво изаћи напоље и видети прелепе пејзаже Аљаске, али вам се онда не враћа на брод, јер знате да вас чека смена. Осећај носталгије је нешто што ни најгорем непријатељу не бих пожелео. Имао сам некада осећај као да ме је цео свет напустио. У таквим тренуцима пожелиш да сретнеш чак и оне људе са којима сте се посвађали или прекинули контакт без икаквог разлога.
Како се након истека првог уговора вратио кући, пронашао је посао у Београду, али са платом од неколико стотина евра нема перспективу. Захваљујући другом уговору добио је прилику да обиђе Медитеран и Блиски исток.
– Овде су гости били претежно Енглези који су за бакшиш чули само у америчким филмовима. Како је мени плата зависила од бакшиша, испада да сам госте служио за џабе. Све је било, што кажу Енглези, ‘лавли лавли’, али пара нигде.
Због тога је решио да аплицира за посао рецепционера. Свака следећа позиција доносила му је бољи посао, бољу плату и повластице. Статус официра му је пружао могућност да користи ресторан за госте, одлази на туре и има плаћен одмор.
- Било је најразличитијих жалби, од ‘зашто немате 24-каратно злато у бутику накита’, ‘нисмо задовољни масажом’, до ‘зашто сунце не сија’. Радили смо резервације ресторана, букирали екскурзије и пружали информације о лукама. Овлашћења која смо имали била су знатно више од обичног рецепционера у хотелу. Док сам радио као консијерж имао сам од 200 до 400 својих гостију – објашњава.
За седам година рада на крузеру обишао је Северну Америку, Аљаску, Средоземље, Балтик, Блиски исток, Јужну Азију и Латинску Америку. Од свих места издваја Сан Дијего, Малту и Сингапур, где би, како каже, волео да живи када оде у пензију. Следеће године су у плану Аустралија, Нови Зеланд и Хаваји.
Необичних и незгодних ситуација је свакако било, па ону "сто људи, сто ћуди" потврђује и сам. Одакле да почне, пита.
– Једном смо каснили у Сент Томас и уместо да стигнемо у 10 сати, тамо смо били у 14 часова, четири сата касније. Гости се побунили, траже да им се новац рефундира… Усред те гужве, вриске и панике, испред мене се појављује млада у венчаници и вришти на мене како смо јој уништили свадбу. Како је и мени био тежак дан, нисам могао да се исконтролишем, па сам је питао шта се десило, да није мужа изгубила. Гађала ме је бидермајером. Срећом, нисам га ухватио, промашила ме је. Колеге су затим утрчале да смире младу коју су гости већ 4 сата чекали да се појави – прича он.
Најбољи гости су, каже, Американци, јер цене рад и остављају бакшиш, али умеју да буду изузетно напорни, јер желе да знају све о запосленом: одакле је, колико дуго ради за компанију…
Зарадио је лепу суму новца
Плате, наравно, зависе од позиције. Ипак, за шест месеци могуће је зарадити и више од 10.000 долара, ако се штеди. Овај Београђанин је након шест година рада на броду успео да купи себи стан.
– Могао сам и раније, али се доста пило и излазило. Од зарађеног новца од првог уговора успеш да вратиш паре које си уложио, од другог и трећег уговора купујеш гардеробу и трошиш паре по лукама које у Европи нису нимало јефтине.
Најбољи радници Срби и комшије
Како међу гостима, тако и међу запосленима има људи са различитих крајева света. Европљана је, каже, ипак најмање. Осим Балканаца, међу особљем са нашег континента има Португалаца, а онда и Италијана.
– Нама Балканцима није било јасно зашто неко из Енглеске и Америке ради на броду кад може исте те паре да заради радећи у својој држави, а да притом не мора да ради 320 сати месечно. Кажу – на броду немају трошкове, не плаћају храну и смештај. Ипак, када погледате колико сати радите, технички сте зарадили и за ту кабину и за оброке. Ви компанију коштате отприлике седам долара дневно – рекао је.
На броду је свако са различитим циљем, једни због зараде, други због путовања. Ипак, сви имају исти задатак – да свој посао обављају одговорно и испуне очекивања. У томе су, истиче, најбољи људи са наших простора.
-Могу слободно да кажем да су наши људи, небитно на којој позицији раде, увек међу најбољима и увек нас има на руководећим позицијама у ресторанима. Ми имамо нешто што већина нација нема, а то је логика, не радимо механички и имамо здрав разум. Међутим, то уме често да засмета менаџменту. Испада да се само ми бунимо, јер не дамо да нас неко гази. Српски инат је и даље свуда заступљен. Друге нације, попут Филипинаца и Индијаца, шта год им је задато раде без поговора.
И након великог искуства у иностранству и лоше перспективе у Србији сматра да се увек треба вратити.
– Тежите ка томе да се вратите у своју земљу и да изградите свој живот. Иако се многи не би сложили са мном, Београд је најлепши и никад га не бих заменио ниједним другим градом.
