БИЛА САМ ЖРТВА НАСИЉА: Водитељка РТС-а ЗЛОСТАВЉАНА, открила личну трагедију у потресној причи

Ивићева је своју потресну причу објавила на блогу и признала да ју је бивши партнер ментално злостављао, уцењивао, уходио и покушао да преузме контролу над њеним животом. На сву срећу, успела је да се извуче из свега, уз помоћ и подршку породице и пријатеља.

Њену исповест преносимо у целости:

"Моја прича није прича о физичком насиљу. Нисам живела заробљена у клопци психичког злостављања, али јесам у зачараном кругу емотивне вртешке која се стручно зове психоза.

То је стање кроз које су прошле све жене, жртве партнерског или породичног насиља. И стање у којем многе живе, знајући да нису срећне, али не знајући шта је узрок томе.

Почетак сваке љубавне приче сличан је онима у романима са срећним крајем. Романсе у којима почиње насиље нису изузетак и први сигнали које жртве не знају да препознају, увек се појављују у фази почетне заљубљености. За многе је већ касно да оду.

Живот у шареном балону је адекватан опис за стање првих месец или два дана у којима се развија црв психозе. Све се дешава брзо и идилично. Тако смо у почетку и нас двоје били нераздвојни. Није било важно да ли заједно идемо на неку прославу или ме само прати до посла. Сво своје слободно време желео је да проводи са мном и уђе у мој свет.

Дани су испуњени упознавањем с породицом, пријатељима, ситним поклонима, изненађењима и свиме оним што једном нормалном бићу говори да је ономе другом стало да учини све да бисте ви били срећни и насмејани. И обрнуто.

Неприметно у живот улазе љубомора, посесивност и контролисање. Некоме ко носи ружичасте наочаре то скретање са пута нормалних односа не показује се као црвени аларм. Свет је већ друге боје.

Нијансе постају сиве када почну прве емотивне уцене. Чим је упознао моје навике, окружење, људе са којима проводим време, мој тадашњи момак почео је да тражи да мењам све што је мислио да га угрожава. Захтевао је да се понашам на одређени начин да би он био задовољан.

Или према његовим речима, како бих показала да га поштујем. Сва очекивања имала су за циљ елиминисање могуће конкуренције или могућности да упознам неког новог момка. Престанак дружења са одређеним мушким пријатељима или условљавање да одлазим у теретану у коју иду искључиво жене били су почетак сулудих услова за опстанак.

Жртве то могу да схвате као знак слабости и несигурности партнера, али све које су као и ја склоне “поправљању” ситуације учиниће уступке који им се не допадају. У том тренутку делују као мала жртва за задобијање поверења оног другог. Али то је насилнику заправо знак да може да крене даље.

Оно што девојке не могу да знају јесте истина да друга страна никада неће бити задовољна. Разумни разлози, објашњавање да нема места страховању, љубомори и стрепњи немају ефекта. Насилници никада не могу да разумеју да сте ви на заједничкој, а не на супротној страни.

У нашем случају за то су била два разлога. Први разлог било је његово ниско самопоуздање прикривено спољашњом разметљивошћу. Навикнут да људима приказује себе бољим него што јесте тако се понашао и у блиским односима.

И наш однос је доживљавао као представу у којој сам и ја, вероватно, играла исту улогу приказивања најбоље верзије себе. Једноставно није могао да престане да “брине” када ће се појавити моје право лице и "срушити" му све.

Други, много важнији разлог, била је чињеница да је он заправо радио све оно од чега је стрепео да ће му се догодити. Одржавао контакте са другим девојкама, лагао, манипулисао својом љубављу према мени. Као такав, наравно да није могао ни мени да верује.

Није му било лако са мном. Нисам попуштала пред његовим покушајима да контролише мој живот, моје кретање, облачење, избор пријатеља. Нисам се ни правдала пред оптужбама да лажем, нешто кријем, имам лоше намере.
Нисам пристајала да ме смести у оквир понашања у којем би ми за све поступке, па и размишљања, требало његово одобравање. Била је то тешка међусобна борба, и он је мењао тактике којим би сваки пут осигурао да му останем у шаци. Нисам била лака жртва, али никада нисам била сигурна одакле, нити када, стиже следећи напад.

У почетку се нисам са њим чак ни расправљала. Покушавала сам да објасним истину, а када би разговор прелазио у свађу окретала се и одлазила. И враћала се увек.

Зашто? Зато што психоза брзо почиње да ради своје, а психичко насиље је емотивна вртешка чија вожња нема краја. Манипулације су врло вешто дозиране, од романтичних излива нежности до бесних испада љубоморе који се увек завршавају реченицом – ти мене не волиш.

У најбољим случајевима све се завршава дурењем насилника и умиљавањем жртве која доказујући љубав чини нове уступке.

У тежим случајевима, жртве се "боре" за уважавање своје истине. Не дају на себе, опет, доказујући оном другом да није у праву.

Чак и када схвате да више нема смисла остати у томе и окрену се да оду, то могу само уз “дозволу” злостављача. Ја сам некада само добијала поруке док ме не приволи да разговарамо. Некада је звао по неколико пута на дан.

Данима. Недељама. Уходио ме. Није прихватао одговор да је крај. Користио је сва оружја док ме не изазове на одговор. Љубавни тон мењао је у покајнички, па свађалачки, у било какав, све док не добије повратну реакцију. То би значило да сам поново ту. А онда би почињала нова тура убеђивања да за мене нема бољег.

Суштина је увек иста - задржати однос који смо још док смо живели у балону прихватили као однос љубави. Психолози би то оправдали природном потребом једног живог бића да не одустане лако од те љубави, са том разликом што се у стању психозе лако изгубе компаси који показују да тај однос неће имати срећан крај. Жртве постају лак плен, уверен да неко бољи за њих, можда заиста и не постоји. То заиста може да разуме само онај ко је кроз то прошао. И то је одговор на сва питања - зашто га није оставила?

Потврда припадности потребна је и једном и другом. Насилник је налази у сталним новим захтевима за доказивање исте, док жртве постају толико несигурне испуњавајући захтеве да им се свако одобравање од стране партнера чини као велики успех.

Борба за равноправан однос, међутим, прераста у свађе које се временом завршавају све тежим речима. Када им нестане вербалног оружја, насилници прелазе на убеђивање физичким ударцима.
У том зачараном кругу, од првих љубоморних сцена до најтежих претњи проћи ће шест месеци или две године. Правила нема.

Једино правило које у овим случајевима важи јесте да је излаз из свега само потпуни прекид сваког контакта. Промените број телефона, преселите се у други град, државу, планету. Докле год може да вас сретне у пролазу и погледом изазове у вама несигурност, дотле сте и даље његова потенцијална жртва.

Друштво у којем живимо само се декларативно залаже за престанак партнерског и породичног насиља. Доказ за то је и ћутање о томе када се догађа у нашој сопственој кући, породици или међу пријатељима. Резултат је поражавајући став да је насиље само када неко на вас дигне руку, али не и глас.

Ја нисам имала модрице, али емотивне ране биле су једнако тешке и с њима се требало носити свакога дана. Одлазити међу људе, колеге, обављати посао са осмехом на лицу. Истину је знало само неколико мојих блиских пријатеља.

Породица је знала да се нешто лоше догађа, али ја нисам дозвољавала да бију моју битку. Сама сам се у њу увукла, мислила сам, и сам ћу да се извучем.

Али никада нисам била сама. И то је за мене било непроцењиво у свим тешким тренуцима. Моји пријатељи били су забринути. Давали ми савете које бих и сама себи дала, да нисам била помућеног разума. Тешили ме и били моја подршка да наставим даље. И што је било најважније, никада ме нису осуђивали. То је био кључ што никада нисам коначно посустала и пристала да свој живот живим по туђим правилима.

Данас знам колико је тешко свим девојкама и женама које томе не знају да се одупру. Које не могу да препознају у шта их увлаче уступци пред нечијом љубомором, несигурношћу и страховима. Које постају исто тако несигурне и плашљиве особе којима је довољан један попрек поглед да упадну у панику и помисле шта сам сад погрешила? И којима нико не говори да су погрешиле само зато што о томе ћуте. Морамо да прекинемо ту тишину."

Сликао је трудну жену, али тек касније је приметио један детаљ због кога му је пао мрак на очи (више погледајте ОВДЕ).