Дан када је рођен оснивач психоанализе - Сигмунд Фројд

Фројд је зачетник теорије личности која истиче утицај несвесних детерминанти понашања, сексуалне и агресивне нагоне и трајне ефекте искустава из раног детињства на каснији развој личности.

Своје теорије заснивао је на посматрањима својих пацијента, као и на самоанализи.

Рани утицај на њега извршио је Јозеф Бројер, уважен лекар из Беча који је користио хипнозу у сврху лечења, што је и сам Фројд усвојио. Међутим, Фројд је после тога развио сопствени начин, односно технику слободних асоцијација у циљу помагања пацијентима да открију заборављена сећања.

У човековој психолошкој структури разликовао је три чиниоца: Ид, Его и Суперего. Ови чиниоци, уз појмове несвесног - цензура, репресија, сублимација и хипотезе о улози сексуалности, чине оквир његовог гледишта.

Фројдово одојче је у потпуности ид. Он сматра да су темељи одрасле личности установљени током првих пет година живота.

Године 1904, Фројд је објавио дело које ће постати његова најпопуларнија књига, "Психопатологија свакодневног живота", где описује како се несвесна осећања и жеље често рефлектују у лапсусима или грешкама.

Како је његова теорија јачала и стасавала, придобијао је многе истомишљенике. Након његове смрти, многи психолози, познатији као "неофројдијанци" наставили су да изучавају ову његову теорију.

Са својим следбеницима основао је Међународно удружење психоаналитичара, објавио је многе књиге и чланке. Сматрао је да снови симболички рефлектују несвесне жеље, што је објаснио у својој књизи "Тумачење снова".

Овај чувени психоаналатичар и данас провоцира својим идејама, а његово наслеђе наставља да утиче на психологију, књижевност, филозофију и уметност.

Говорио је француски, енглески, италијански и шпански језик, проучавао је дела Хегела, Ничеа, Шекспира и Канта, а након студија медицине, доказао се и као изузетан истраживач физиологије.

Умро је у Лондону, 23. септембра 1939. године, а његове куће у Лондону и Бечу претворене су у музеје.