ВРАЊЕ: Град мерака и севдаха (ФОТО)

Седиште Пчињског округа, град Врање налази се на југу Србије окружен планинама Пљачковицом, Крстиловицом и Пржаром. Смештен је у Врањској котлини кроз коју протиче Врањска река која се улива у Јужну Мораву. Представља економски, културни и политички центар Пчињског округа. 

Врање је град са дугом историјом. У састав српске државе ушао је 1207. године, а 1455. године освојили су га Турци који су се овде најдуже задржали. Град је ослобођен од Турака 1878. године. 

У граду са нешто више од 100.000 становника осећа се дух прошлих времена. Богата култура града сведочи о вековима дугој историји и животу Врањанаца.

Поред прича најстаријих житеља ту су и историјски споменици који су опевани у делима Боре Станковића, најпознатијег писца из Врања. Поред старе музеј-куће поменутог писца, Пашиног конака и Харемлука не треба заборавити Хамам, стару чесму Ђеренку, Марково кале.

Музеј кућа Боре Станковића налази се недалеко од самог центра гарада у Баба Златиној улици постављеној калдрмом. Кућа је саграђена 1850. године а 1967. године је постала музеј. По уласку у кућу имате утисак да сте закорачили у 19. век. У кући се налази стари намештај који дуго година није у употреби, посуђе, слике Борине породице као и слике са представа у којима су извођена његова дела, стари ћилими, вазе и други украси. Посетиоци овде могу да купе разгледнице као и књиге Боре Станковића. 

Уопште, цео град је инспирисан Бориним делима па у самом центру још увек ради посластичарница "Коштана", кафана "Севдах" и продавница обуће "Чика Митке". 

Пашин конак и Харемлук представљају зграде селамлука за мушкарце и харемлука за жене у који је улаз био дозвољен само паши. Саграђени су 1765. године и данас се користе као зграде Народног музеја и елитни ресторан у коме се служе стара јела у амбијенту који подсећа 19. век. Представљају незаобилазну тачку при посети Врања.

Мало даље од центра налази се још један споменик који сведочи о турској владавини и њиховој архитектури на нашим просторима- Хамам. Старо турско купатило је саграђено око 1690. године и од пре неколико година је доступан за посетиоце. У Хамаму су изложени експонати са ископина у околини Врања.

У Врању сви знају легенде везане за чесму Ђеренку и Бели мост (познатији као Мост љубави).

Легенда каже да су турци подигли чесму Ђеренку у част чувеног Ђерзелезакоји је био несрећно заљубљен у црнооку Српкињу. Ђерзелез је имао обичај да девојку кришом гледа када је на чесми пунила крчак и умивала се. Његова љубав била је велика и тајна. 

Још једна легенда о несрећној љубави везана је за Бели мост, како га Врањанци зову или Мост љубави, како је познат у литератури. Наиме, прича се да су паши који је живео у близини пророчице рекле да ће му ћерка јединица Ајша умрети насилном смрћу. Он је недалеко од места где се данас налази мост подигао бели двор и затворио је унутра. Имала је само један мали прозор кроз који је гледала напоље па је тако сваки дан виђала пастира Стојана како тера овце преко реке и заљубила се у њега.

Некако је успела да побегне из двора и састане се са Стојаном, али их је паша изненадио. Када је извадио пушку да убије Стојана, Ајша се бацила испред њега и тако је погинула. Тада је Стојан извукао нож и себи пререзао врат. Паша је онда уредио да се ту подигне мост са натписом: "Проклет нека је онај који раздвоји оне које је љубав спојила". Мост као и натпис на арапском језику и дан данас се налазе у овом старом делу Врања. Недалеко од моста налази се црква Свете Петке позната као "Крстата џамија". Ова стара средњевековна црква претворена је у џамију за време владавине Турака. После ослобођења поново је претворена у православну цркву. Од првобитне грађевине остао је само један зид.

Марково кале је тврђава која представља средњевековни споменик и налази се 4,5 километара од Врања. Тврђава је изграђена у 13. веку и данас је у рушевинама. По неким причама ово је био град Краљевића Марка док други тврде да се град звао Голубиње, а спомиње се у 14. и 15. веку.