"ЈА САМ СВЕСТАН СВОЈЕ СУДБИНЕ": Јесте ли се некад запитали како живе деца оболела од малигних болести?

Драган Јадрановић један је од родитеља чије дете је дете добило битку са опаком болешћу. Драгана смо затекли у Родитељској кући, којом управља Удружење родитеља деце оболеле од малигних болести "Звончица". Пре годину дана, његовом сину дијагностификована је акутна леукемија.

- Пре годину и по дана приметио сам да Лазар има неких проблема. У два месеца био је три пута болестан. Међутим, шабачки педијатри нису нашли за сходно да ураде анализу крви. Он је имао исте симптоме, а сви су шаблонски преписивали лекове. Кад је то све санирано приметио сам да губи снагу. Тренирао је карате, па је вежбе које је радио радио несигурно - присећа се Јадрановић.

Тада је решио да дете одведе на приватну клинику где су урађене анализе крви, а онда су добили упут за хематологију.

- Рекли су нам да се јавимо дежурном педијатру и хематологу. Тада сам први пут сазнао шта уопште значи хематологија. Кад нам је она појаснила специјалност, уопште ми није било пријатно. Велики стрес и шок нам је био када смо дошли овде на Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије "Др Вукан Чупић", када сам видео ону децу без косе - то је био један стрес и шок, и за мене, али посебно за супругу, која је она морала ту да остане са дететом.

Породица Јадрановић је од тог тренутка све подредила свом детету и његовом оздрављењу. Лазару је тада, једини спас тада је била трансплатација ћелија. Његов донор била је његова мајка.

- Тешко је. Велики су издаци, трошкови, али има и добрих људи на које можете да се ослоните. Део смо болести санирали, треба још један део. Дијагноза је била акутна леукемија и претходна анемија. Међутим, није било ни једно ни друго. 

ЗНАТЕ ЛИ ДА МОЖЕТЕ ДА ИМ ПОМОГНЕТЕ? Сваке године у Србији умре један разред!

Лазару је болест санирана и она се није повратила, али његови резултати показују да ипак нешто није у реду, па је, на основу анализа, установљено да је потребно урадити још једну трансплатацију матичних ћелија, чији ће донор овога пута бити његов отац.

Мала деца - велики борци

Колико год неки моменти били тешки и болни, деца су та која своју муку најлакше прихвате. Не оптерећују се самом болешцу, оно што њима тешко пада су бројне болне лекарске процедуре. 

- Када је било приче о трансплатацији, ми смо њему отворено рекли и он је то нормално прихватио. Након што је трансплатација први пут обављена, он је мојој мајци рекао: "Ја сам свестан своје судбине". Не знам шта је тиме хтео да каже. Иако су мали, деца разумеју шта је болест, али исто тако олакшавају својим понашањем и нама родитељима да не потонемо, да се изборимо заједно.

Осмех на лицу прекрива му маска коју је дужан да носи. Ипак, весело се игра са осталом децом у играоници у оквиру ове родитељске куће. Лепо му је каже, и овде има све што му је потребно, а ту су му и тата и мама.

- Трудимо се да, када је болест у питању, о томе много не причамо, да га не оптерећујемо. У почетку и кад бисмо пред њим нешто рекли, није реаговао, међутим, како је време одмицало, то му је сметало. Постоји у подсвести неки страх, плаши се тих болних ситуација, посебно онда када види лекаре. Онда се он пита да нису дошли поново да га "боду". Тада му кажемо: Има ту друге деце, нису дошли због тога... Њему је битно да он не трпи поново тај бол. 

Борба пре свега, без одустајања

Ипак, научили су да се боре, да једно другом буду подршка и да, без обзира на то какви све исходи могу да их задесе, да гледају само напред и буду ту за свога сина.

БРИТАНСКИ НАУЧНИЦИ ОТКРИЛИ: На корак смо од ЛЕКА ЗА РАК!

- Рекао сам супрузи: Немој гледати унапред толико далеко, идемо дан за даном. Сутра је нови дан. Битно нам је да гледамо крајњи циљ, колико год трајало, морамо бити спремни на све. Битно је да човек не потоне психички, јер тада настају проблеми. Није лако, тешко је, али верујем у своје дете и у нас. Он ми је једини, дуго смо га чекали, борићу се свим силама.