КРВАВИ ПИР НДХ: Почело је законима о забрани ћирилице и о прекрштавању

Повест историјског доба, оног које почиње са првим писаним речима, зна за периоде у којима су зверства једних људи над другима била страшна, а која су трајала некад месецима, некад деценијама. Практично увек, те су страхоте биле последице рата између фракција, последице прелазних периода када једна власт мења другу, једна држава другу, једна идеологија другу.

Међутим, Независна Држава Хрватска је посебан случај. То је креација која је себе назвала државом, а која је као суштину свог постојања имала уништење једног народа. Уништење само зато што припадају другој верзији исте вере, само зато што су православни, што нису римокатолици.

Краљевина Југославија се, војно, а пре свега јединством слаба, још увек батргала пред нападима нацистичке Немачке, фашистичке Италије и њених савезника, а Загреб је већ клицао окупатору. Десетине хиљада житеља највећег хрватског града радосно је дочекало Немце, благосиљајући их цвећем и ломећи обележја државе која им је донела слободу од угро-германске супремације дуге осам векова.

Истог, 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска, чији је вођа постао Анте Павелић (у Загреб дошао тек 16. априла), лидер терористичке организације Усташе, један од организатора неуспелог Велебитског устанка, али и убиства краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. Помогнут Италијом, коначно је дошао до врха.

Да би сателитска НДХ опстала, немачки канцелар Адолф Хитлер је саветовао Павелићу "50 година етничке нетрпељивости како би се стабилизовала држава, јер толеранција доноси слабост".

Схвативши да може да ради шта жели, Павелић је, као и бројни србомрсци међу хрватским екстремистима пре њега, дао оном најгорем у себи да чини што му је воља.

Срби не постоје, само Хрвати православне вере

Само четири дана након проглашења НДХ која је обухватала Хрватску без приморја које је припало Италији, Босну и Херцеговину и Срем, избио је окршај у Чапљини. Војници Краљевине сукобили су се са наоружаницима нове парадржаве, што је послужило као повод Павелићу да почне лов на Србе.

Већ 25. априла законски је забрањена ћирилица. Писмо Срба било је превише за усташе, па је од тог трена сваки човек у држави морао да пише латиницом. Недуго затим, 3. маја, донет је закон о преласку са једне вере на другу (суштински, о преласку са православља на римокатолицизам), којим је поручено Србима да једини спас могу очекивати напуштањем "шизматичке" и преласком на "једину праву веру".

Само пар дана након забране ћирилице, почела су масовна убијања. У селу Гудовац код Бјеловара, 28. априла је ухапшено 199 Срба и један Хрват. Само тројица су преживела, сви остали су убијени.

Кренуо је крвави пир над људима за које је вековна верски нетрпељива пропаганда католичког свештенства говорила да су отпадници, да на погрешан начин верују у Христа, као и да су дошли да Хрватима украду земљу.

Ти погани источњаци, за које је Анте Старчевић говорио да су гори од животиња, и да људи нису, су Срби и требало их је једном заувек отерати са потеза Јадран-Драва и Истра-Дрина. Миле Будак, близак сарадник Павелићев, уобличио је план за "српско питање" на следећи начин: трећину покрстити, трећину отерати, а трећину убити.

Удео Ватикана

У тој накани, усташе су имале важну, ако не и најважнију, подршку из Ватикана. Папа Пије Дванаести је организовао тзв. "пацовске канале" којима су пред крај и након краја рата многи од нациста, фашиста, усташа и осталих злочинаца из редова Сила осовине побегли, пре свега у Јужну Америку.

Током рата, папа је сматрао да је усташки крвави поход онолико добар колико доприноси јачању католичанства. Како је број православних у НДХ опадао, тако је и Павелићево деловање било добро. (Ватикан је гајио велики страх да ће у Краљевини Југославији превладати православна струја и да ће католици нестати, утопљени у њу. Отуда је страдање православаца у НДХ било прихватљиво за Курију.)

Посебна димензија сатирања Срба у НДХ било је покрштавање. Алојзије Степинац, главни верски клерик у земљи, здушно је стао иза пројекта "превођења у праву веру", које је Закон о преласку са једне на другу веру додатно легализовао и легитимизовао.

Немачке су биле процене да је преко 200.000 Срба покатоличено, плашећи се смрти и рачунајући да ће сачувати живу главу. Након рата, када је комунистичка Југославија судила Степинцу за злочине, бискуп се правдао да је то чинио како би Србима помогао да остану живи.

Након што су почели прогони, у недостатку јасне стратегије, али и физичке немогућности да се Срби истребе, формирана су сабирна места за заточене Србе, Јевреје, Цигане и Хрвате антифашисте.

Једини конц-логор за децу у историји човечанства

У првим месецима, након што су ван закона стављене "ниже расе", приступљено је формирању концентрационох логора који су номинално дељени у радне и сабирне. У стварности није било разлике, присилан рад био је слика и једних и других, док о нечовечанским условима живота и третману према затворенима треба посебна књига.

Међу десетинама логора, највећи и најпознатији су Јадовно и Стара Градишка. Број страдалих у њима није до краја утврђен, поготово не у највећем и најужаснијем, Јасеновцу који је настао након што је већ у августу 1941. Јадовно затворено.

Иако се број страдалих у Јасеновцу и осталим стратиштима мери стотинама хиљада, никада није поведена темељна и истрајна истрага. Разлози су били политичке природе: превише инсистирања на злоделу Хрвата над Србима отежало би опстанак послератне Југославије. Заташкавање потпуне истине ишло је у прилог главном Титовом концепту владања вишенародном земљом: једначењем усташтва и четништва и великосрпског хегмонизма и хрватског сепаратизма.

Када се после Брозове смрти Југославија полако крунила под тек пробуђеним радикалним национализмима, уследила су претеривања. Са српске стране број је преувеличаван до милионске бројке, што је бесмислено ако се у обзир узму резултати предратних и послератних пописа. Са хрватске стране број је минимизиран, док је у целокупном страдању истицано страдање антифашиста Хрвата уместо оних који су највише пропатили - Срба.

За крај, један црн куриозитет. У историји људске расе никада није забележено постојање логора за убијање деце. Све до 3. августа 1942. када је основано "Прихватилиште за децу избеглица" поред Сиска, како су еуфемистично усташе звале логор за децу Срба које су поубијали или интернирали у Немачку након офанзиве на Козару.

У том нечувеном затвору убијено је између 1.300 и 3.000 мале Српчади, од 6.693 колико их је било заточено. Управник је био лекар Антун Најжер. Када је један део малишана оболео од тифуса, Најжер је наредио да их одведу међу здраву децу, да се зараза прошири и на њих. Како је признао, децу је убијао гушењем или убризгавањем инјекција са отровом.