Зашто модерне тинејџерке напуштају сјај Запада и постају невесте џихада?

За одговором на ово питање трага Худа Џавад, саветница лондонског Центра за академско изучавање шиитског ислама. Наиме, Худина прича почиње у Багдаду, а води је преко Уједињених Арапских Емирата и Сирије, па све до Енглеске, у коју стиже као тинејџерка, осамдесетих година 20. века. Њено турбулентно детињство одиграва се захваљујући политичком активизму Худиних родитеља у време Садама Хусеина, због кога су били приморани на бег из Ирака.

На својој данашњој позицији и успеху Худа можда највише дугује свом прадеди, ајатолаху Наинију, за кога је слобода изражавања представљала нешто свето и неприкосновено, такорећи „божији дар“. Худа је стога била упућена на стицање факултетског образовања, да би по његовом завршетку, стекла звање учитељице.

Пут у мрачно доба

Актуелна тема, која заокупља и Худино интересовање, тиче се односа жена и Исламске државе. Она каже да осећа крајње згражавање перманентним одласком девојака из Велике Британије на подручја Ирака и Сирије, која су под контролом исламиста. “Зашто би нечија интелигентна, наизглед добро интегрисана кћерка, испред које је светла будућност, која ужива све слободе модерног демократског друштва, све то оставила и кренула на пут у најмрачније доба?”, питање је које себи увек изнова поставља Худа Џавади и додаје: „Модерно обучене девојке, са  наочарима за сунце по последњој моди, торбицама са модне писте, одлазе у пустињу у којој нема текуће воде, где је струја луксуз, где те основно људско право - слободе кретања - може коштати живота! Зашто?“.

У свом тексту за BBC-a она још додаје: “Као неко ко је рођен на Блиском истоку, ко је побегао од рата, прогоњен као дете, неко ко зна како је то бити без воде и струје, или у страху да ће неко покуцати на врата у било којем тренутку, не могу схватити избор који чине ове младе жене! Као истинска исламска верница и активисткиња за људска права, ја побесним на чињеницу да те наивне жене прихватају и још горе - заговарају бруталност и дивљаштво које чине терористи. И још више - величају их као вернике који поштују шеријатско право.”

Истовремено призивање и истребљивање ђавола

Худа примећује и упадљиво лицемерје живота у режији Исламске државе. Евидентно је да њени милитантни припадници заговарају повратак традиционалном начину живота, истргнутог од сваког „зла модерног доба“, али с друге стране, свакодневно се служе тим истим „ђавољим играчкама“ попут смартфона, Twittera, Facebook-a. На крају, Худа не осуђује жене рођене и одрасле у Великој Британији, а које беже из ње. Напротив, поистовећује се са њима и дели њихову жељу за откривањем изворног идентитета и чињења „општег добра“.

Дели њихово незадовољство проистекло из искривљеног медијског приказивања муслимана као генетски насилних, као и фрустрацију погрешним предрасудама о исламу. Худа, попут њих, искрено верује у бога, дели њихову бригу за болесне и сиромашне, људе и животиње. Ове неискусне младе жене, најчешће су врбоване путем друштвених мрежа, а проблем је што своју потчињеност схватају као дату “природним правом мушкарца над женом”. Кретање жене у спољном свету је ограничено, женско дете може наследити само половину онога што наслеђује мушки потомак. Исламски клерици наводе: "То је божија воља записана у светим књигама!" Бојећи се да се то заиста може наћи записано у Курану, Худа никада није ни покушала да отвори ту књигу. 

Худа тренутно ради у секуларном Центру за жртве породичног насиља, са женама свих етничких, расних, образовних, економских и верских слојева. Схватила је да насиље не дискриминише, да њему није важно да ли сте млади или стари, верник или атеиста. Важно је само да сте жена.