Рат у Украјини и зашто је опасно заузимати стране у грађанском сукобу
Као и много пута раније, током сукоба у Југославији, Либији и Сирији, мешање страних сила у унутрашња питања суверених држава, које су пролазиле кроз тежак период грађанских ратова, произвело је више штете него помоћи. Данас, грађански рат у Украјини само је још један пример погубности овакве политике. За кратко време, овај сукоб нашао се на дневном реду моћних држава чији се интереси и те како "ломе" преко леђа ове напаћене земље.
Примера је заиста много. Почнимо од најновијег: трагичне судбине путничког авиона МХ17 мелизијске авиокомпаније.
Неименовани амерички обавештајци наводе своје уверење да су проруске снаге "вероватно срушиле МХ17 грешком". Потом функционер, који је желео да остане анониман, сматра како је то "најуверљивије објашњење", додајући како су проруске снаге очгледно помислиле да гађају војни авион.
Међутим, има ли потврде да се догодило управо то? За сада нема, а имајући у виду да је прошло већ више од пет дана од трагедије, очито је неће ни бити. Који су аргументи да је авион срушен грешком? Америчке обавештајне службе користе поруке на друштвеним мрежама као аргумент на којем темеље свој закључак. Другим речима, амерички обавештајци признају како не знају више од обичних читатеља актуелних вести. Доношење закључака на темељу Твитер порука и непроверених видео снимака не само да је неуверљиво већ и потенцијално јако опасно.
Кад смо код америчких обавештајних служби, наш портал је имао ексклузивну вест да је један од чланова тих служби пренео чувеном и вишеструко награђиваном новинару Асошијетед Преса да америчке службу поседују сателитске снимке који показују да су украјинске снаге те које су обориле лет МХ17. Међутим, како то није популаран наратив који оптужује проруске снаге, такве вести су често исмејане и одбациване али имајући у виду “социјални капитал” извештача, ову вести би требало схватити крајње озбиљно.
Обарање авиона свакако је била грешка, ко год да ју је направио. Грешком су и Американци срушили ирански путнички авион 1988. године а украјинци руски путнички авион 2001. године. Ако се покаже да је и ово било грешка, притисак на Русију ће се и даље наставити, али оно чему сведочимо данима након трагедије МХ17 није било никаква спекулација о могућој грешци, већ "хистерична кампања" у којој се Русија прозива за "претњу западном свету". Због чега? Због наводног помагања побуне на истоку Украјине?
Ако је Украјина суверена држава, јасног територијалног интегритета, и чланица Уједињених нација зар није Сирија такође? Украјина је изгубила Крим, а у Сирији је знатан део истока земље сада под контролом "калифата"! Русија подржава побуњенике? А ко подржава и наоружава побуњенике у Сирији? Зар је тако тешко увидети да имамо две врло сличне ситуације? Зар онда не би било праведно да позовемо обе силе да престану с подстицањем дестабилизације у споменутим државама?
"Навијачи" Запада толико су се изгубили у својој моралној вертикали да не могу ни замислити да преко њихових усана пређе некаква конкретна осуда америчких потеза од Сирије, Либије, Ирака, Афганистана, Пакистана до Јемена. У исто време, без проблема могу Русију да називају највећом претњом на свету.
Можда је то зато што се поједине земље идентификују као део "Западног света"? "Ми смо ЕУ, ми смо НАТО, сада се морамо и понашати тако". Ваљда том логиком треба бити "већи Папа од Папе"! Бити на првој линији одбране и одмах кренути са жестоком реториком. Да када "западнији Запад" каже да је Русија срушила путнички авион, сви гласно објаве да је "зли Путин побио невину децу". Изостанак такве реакције је "стајање на страну злих Руса".
Политика је постала толико плитка дихотомија у којој се све посматра кроз перспективу акције и реакције. Не само у овим великим геополитичким конфликтима, већ у свим другим аспектима. Ако сте против цркве или ако сте за права хомосексуалне мањине, онда сте сигурно за неолиберале и обрнуто. Ако критикујете агресивне потезе америчке Владе, онда сте "анти-Американац". Ако критикујете израелску агресију на Газу, онда сте анти-семита. Ако критикујете агресију на Сирију онда сте анти-сунит и про-шиит. Ако тврдите да је снажнија Русија добра ствар у контексту глобалне равнотеже, онда мрзите Запад. Све се своди искључиво на лажну дихотомију, а њој подилазе готово сви.
Фанатично понашање, било које стране, је опасна појава. То је само још једна сулуда дихотомија коју ваља у потпуности одбацити јер не само да је нелогична, већ има и једну пуно злокобнију компоненту регионалних политичких тензија. Нормални људи не желе нити победу Америке нити победу Русије већ желе мир, стабилност, свет без сукоба и поштовање међународних правила.
Побуне, па и оне против тзв. "суверених" држава нису нешто што можемо увек одбацити као негативно. Побуна је право народа, али подстицање побуне је интервенционизам. Нажалост, често се дешава да ова два елемента постану испреплетена, другим речима, велике силе једноставно се не могу суздржати од учествовања на овај или онај начин. Сетимо се само Сирије у пролеће 2011. године и побуном која је могла да резултира сиријском револуцијом, да се није уплео спољни фактор.
Међутим, шта тврде они који бране америчко уплитање? Да је револуционарима била потребна помоћи? Као прво, САД се никада не уплићу у сукоб из хуманитарних, већ искључиво из геополитичких разлога, тј. властитих стратешких интереса. Али уплитање у унутрашња политичка питања, једноставно никада није паметно. И новија и старија историја нас учи да су резултати увек катастрофални.
А Украјина? Да ли је народ имао праву на побуну против Јануковича? Вероватно, али овде су (за разлику од Сирије) страни интереси били активни већ од првих дана. Мајдан је био позорница за политичку опозицију од првог дана. Западне силе имале су своје кандидате. Према документима Викиликса, САД су Порошенка сматрали "америчким човеком" и на крају, њихов човек данас и влада. Немачка је пак само хтела да прошири свој утицај. Берлин је рачунао да ће Кличко постати лидер и председник.
Након ове побуне у Кијеву, и државног удара, избија побуна на проруском истоку који сада не жели да буде под Кијевом. У међувремену, Русија у пар потеза преузима Крим и тамошње становништво се изјашњава да већински то жели. Апсурдне су изјаве да су становници Крима гласали на референдуму за Русију јер им се "претило". Сва данашња и ранија истраживања потврђују да су житељи Крима хтели да се одвоје од Украјине и уђу у састав Руске Федерације. Тврдити да је народ Крима "присиљен" ући у Русију је једноставно лаж, колико год се то многима не свиђало.
Проблем Донбаса је нешто сасвим друго. Становници тог простора највероватније не би гласали за улазак у Руску Федерацију. Бирали би широку аутономију и независност, што су и учинили на референдуму који Русија није признала.
Реално гледајући, да се Русија јасније оградила од напетости у Донбасу, можда до рата не би ни дошло. Исто вреди и за Сирију, да су САД одмах поручиле како нема шансе да ће се икада војно укључити на страни побуњеника, рат би можда већ одавно био завршен.
Ове две трагичне приче јако су сличне. Због овакве америчке политике, побуна у Сирији је еволуирала до тога да земљом харају највећи екстремисти и терористи. Исто се, врло лако, може десити и Донбасу.
Оно што је посебно опасно у целој овој причи, јесу медији који често остављају утисак као да су на идеолошкој линији са главним силама које су “инвестиране” у овим конфликтима. Они који позивају "Путинов напад на Кијев" као и они који тврде како је "Русија опасност по свет" стварају екстремизам који се, захваљујући њиховом утицају, брзо шири масама што нас врло брзо може довести у једну предратну хистерију, а такве су увек изражене у тренуцима велике економске нестабилности какву, иначе, имамо данас. Они са највећим утицајем, морали би пре да раде на смиривању тензија, а не ширењу панике и распиривањем мржње. То нажалост није случај у протеклих неколико дана.
Што се тиче кризе у Украјини, некакво решење тренутно није на видику, а како време пролази биће све теже до њега доћи. Сада сведочимо трагедији која је сваког дана све већа, а рушење малезијског авиона МХ17 само је један део те трагедије, као и масакр у Одеси и остали примери.
Ко је "први почео", чије је Украјина "двориште", све су то фразе које сада мало значе. Међутим, у игри великих сила и њиховог интереса најпаметније је бити неутралан.
