САД: Путин је био у праву у вези са Сиријом?
Много тога се промени за годину дана. У ово време прошле године, Запад се спремао за војну интервенцију против режима сиријског председника Башара ал-Асада, који је од истих оптужен за вршење напада хемијским оружјем против сународника, који су иначе повели оружани конфликт против власти. До интервенције није дошло, али не зато што је домаће јавно мњење у земљама попут Британије и Сједињених Америчких Држава било против даљих интервенција на Блиском истоку.
Данас, међутим, САД размишљају о продужењу ваздушних удара на милитанте Исламске државе који шире хаос у Ираку и Сирији, иначе бораца који припадају терористичкој организацији која је водећа у рату против Асада. Према речима бившег америчког амбасадора у Сирији, Рајана Крокера: "Ја нисам апологета Асадовог режима, али у смислу наше безбедности, [Исламска држава] је далеко највећа претња."
Иронија ове реализације није могла доћи у трагичнијем тренутку за Блиски исток. Али за неке, овакав развој догађаја и није толико изненађење. Многи су упозорили против ранијих инсистирања Обамине администрације (али и других влада кад смо код тога ) да Асад мора да оде, у страху од онога што би могло да дође после њега. А један од тих критичара био је, нико други, него руски председник Владимир Путин, који је указао на негативне последице америчке интервенције у Сирији у септембру прошле године.
Према Путину, такав напад би само повећао насиље и покренуо нови талас тероризма. Поткопали би се мултилатерални напори за решавањем иранског нуклеарног проблема и израелско-палестинског сукоба и довело да даље дестабилизације Блиског истока и Северне Африке. То би могло да избаци цео систем међународног права и поретка из равнотеже.
"У Сирији се не одвија битка за демократију, већ оружани сукоб између владе и опозиције у мултирелигиозној земљи", говорио је Путин за америчке медије, сугеришући да је номинално секуларни Асадов режим, упркос оптужбама, био стабилизујућа сила пожељнија на челу Сирије од оног што би евентуално могло да га замени.
Путин је такође осудио раст исламистичких кадрова у редовима сиријских побуњеника. Плаћеници из арапских земаља се боре у Сирији, али и стотине милитаната из западних земаља, па чак и Русије. “То су питања наше дубоке забринутости”, изјавио је Путин. “Можда се они врате у наше земље са искуством стеченим у Сирији?”
То је брига коју сада јавно деле амерички и европски званичници, који су узнемирени због значајног присуства европских држављана међу снагама Исламске државе. Британски џихадста, који је говорио лондонским акцентом, извршио је шокантно погубљење америчког новинара Џејмса Фолија ове недеље.
Западна пажња се данас драматично помера са Асадовог режима према убиствима и злочинима које спроводе милитанти. То је знак огромне сложености рата, који руши границе и политике у земљама широм Блиског истока.
Други су ипак, и даље скептични према Путиновом ставу о Сирији, указујући на интересе Москве у очувању Асадовог режима, који је чест купац руске војне опреме, али и који обезбеђује руску поморску базу на Медитерану. Свакако, добра и пријатељска политика према земљама са којима се сарађаује је квалитет који деле све земље, па и Сједињене Државе. С обзиром на развој ситуације у Сирији, може се тврдити да је Русија изабрала праву страну.
Ипак, тешко је замислити да ће Запад променити став према режиму председника Асада и после ових промена. Штавише, неки у Вашингтону размишљају “шта би било кад би било” и тврде да је Обамина администрација раније почела да наоружава и јача "умерену" сиријску опозицију, екстремистичке снаге које данас доминирају у вестима не би стекле толики утицај и моћ. Ипак, тешко је замислити било какав сценарио, где би директније ангажовање САД у сиријском сукобу, с циљем рушења режима предсеника Асада, који не би такође ишао на руку исламским фракцијама попут Исламске државе.
Путин је тада подсетио америчку јавност да је од "самог почетка, Русија заговарала миран дијалог који би омогућио Сиријцима да развију компромисан план за своју будућност. Тај "план за будућност”, на којем су Руси инсистирали, морао је да укључи преговоре и разговоре између владе и опозиције, нешто што је сиријска опозиција потпуно одбацивала у то време.
