СРПСКА ОПОЗИЦИЈА: Генерали без војске
Након неславног пораза на превременим председничким и републичким изборима, дојучерашња владајућа коалиција се преместила у опозиционе редове, али не без борбе. Од оптуживања да су избори намештени, па до унутар-страначких самооптуживања, највећи губитници из претходне власти су напустили фотеље које су грејале скоро две деценије.
На овогодишњим превременим изборима, опозиција је остала опозиција, а да се ситуација неће променити тако лако, показују и локални избори у Мајданпеку, где некима ни коалиција није помогла да остваре боље резултате.
На примеру из Мајданпека се најбоље види слободан пад посрнуле српске опозиције. На овим локалним изборима је учествовало свега седам листа. ЛДП, НДС и УРС су у марту, на републичке изборе, изашли свако за себе, а у септембру су били заједно у коалицији као група грађана. Колико су успешно спровели ову коалицију, показује „подршка“ од 2.48 одсто гласова. Ако су раније били незадовољни са укупном подршком од 9,19 одсто, онда је очигледно да је њихова политика потрошена и да народ једноставно не гласа за њих.
Лако је делити колач када га има, али када су ствари густе, не само да се распадају страначке коалиције, већ долази до осипања самих странака.
Највећи ударац су свакако поднеле демократе. Након бурног раскола између тадашњег председника и потпредседника Демократске странке, Бориса Тадића и Драгана Ђиласа, све очи јавности су биле упрте у Бојана Пајтића, председника покрајинске владе Војводине. Посланици ДС у војвођанском парламенту почели су да се осипају, па је питање колико дуго ће Бојан Пајтић моћи да рачуна на подршку не само својих коалиционих партнера, већ и својих страначких кадрова.
Тако је Жељко Видовић, дојучерашњи посланик демократа у Скупштини Војводине, саопштио да је прешао у Српски покрет обнове, па је странка Вука Драшковића постала парламентарна у покрајини.
Интересантно је да је Видовић пре само два дана подржао Декларацију о уставним променама, коју су иницирали Демократска странка, Лига социјалдемократа и Нова демократска страна, а затим изјавио да се покајао. Ово је слика и прилика политике коју опозиција води.
Да смо на спортским трибинама, можда би „опраштање ружне прошлости“ било довољно, или да смо у вртићу, па кажемо „нисам ја, он је“, али у политици, овакве акције су ствари које народ не прашта.
И због тога је прича већине политичких партија како је Србији потребна јака и стабилна опозиција, прилично апсурдна, ако се узме у обзир да нису могли да се договоре ни око датума састанка који је требало да буде иницијална каписла за стварање нове опозиционе коалиције. Постало је битније ко је иницијатор, него која је сврха, а оно што је јасно сваком просечном грађанину, је да је једино што је битно овим дугогодишњим функционерима, битка за власт.
Поново су изашле на видело незреле трзавице између домаћих политичара, па је Зоран Живковић, лидер Нове странке, изјавио да неће присуствовати том састанку ако буде позван и Борис Тадић, његов „љути“ противник.
Оно што ови политичари не схватају је да им је тренутно највећи противник народ, а да сврха опозије не треба да буде она сама, јер онда сврха и не постоји.
Погледајте и: Савез посрнуле српске опозиције
