Обележено 100 година од рођења Бранка Ћопића (ФОТО)

Српска академија наука и уметности данас је у својој свечаној сали обележила сто година од рођења академика, писца и песника Бранка Ћопића (1915-1984).  

Ћопић је остао упамћен као плодан писац изузетне популарности, са великим тиражима. Дела су му преведена и објављена на више од 30 језика. 

Академик Светозар Кољевић, Ћопићев земљак и председавајући скупа, позвао је проф. др Владу Костића, председника САНУ да одржи говор о великану српске књижевности.

Костић је Ћопића представио не као књижевни историчар и критичар, већ евоцирајући успомене на одгајање сина уз Ћопићеве приче.

- Мој син је био у почетним разредима основне школе и пред спавање је од "бруталних" родитеља био примораван да чита своје прве књиге, а једна од њих је дефинитивно била ''Магареће године'' или ''Орлови рано лете" - рекао је Костић.

Он је додао да се из синовљеве собе наизменично могло чути зацењивање од здравог смеха и нешто ређе пригушено ридање.

- Било нам је јасно да смо дете предали у руке мађионичару који је преклапао и прожимао речи и емоције, изазивајући све валере осећања од радости до туге, које ми, његови родитељи, ни пре ни касније, никада нисмо успели да изазовемо - констатовао је председник САНУ.

Погледајте следећи видео у којем се Ћопић на занимљив начин обраћа публици. 

Председник САНУ оценио је да се "Ћопић са неизрецивом лакоћом играо између полова епске резолутности и лирске збуњености и у том поигравању држао се етичких аксиома попут овога: нема у човјеку ни Влаха ни Турчина, постоји само голема људска биједа и невоља, једнако и влашка и турска".

Академик и песник Матија Бећковић подсетио је да се САНУ некад поклонио Ћопићу пре него што је постао њен члан јер га је наградила за збирку приповедака кад је имао 25 година и био студент филозофије. Ћопић је до Другог светског рата објавио три књиге приповедака, а у "Политици" штампао 125 кратких прича, од чега је, како сам каже и живео.

- У рат је отишао као приповедач на гласу, а из рата изашао као школски писац и школски пример писца, који је сав свој колосални књижевни дар приложио борби за правду и слободу и стекао толику популарност, да се чинило како је својим стиховима више допринео победничкој војсци, него све њене дивизије - казао је Бећковић.

- Ћопић је важио за сеоског приповедача, па и сељака, а није био ни једно ни друго. Шта је био, тајна је у њему дубоко закопана, да је можда ни сам никад није открио - нагласио је Бећковић.

Он је препознао да је Ћопић пре свог самоубиства предосећао да се спремају нека страшна и тешка времена, а тим његовим страховима је приписао мото који је ставио на књигу Осма офанзива: "Хоће ли слобода умети да пева/као што што су сужњи певали о њој?"

- Његови књижевни јунаци су га надживели и после њега пострадали, расејали се и поскитали, а писац је умакао али су стигли да му екразитом разнесу бронзану главу - наставио је песник.

- Свак се брани својим оружјем а још није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмејане зоре и тужне сутоне. Уметност је још увек једино преостало непобедиво оружје којим се одбранио и Бранко Ћопић - закључио је своју беседу академик Бећковић.

Академик Светозар Кољевић је свој есеј у част Ћопића назвао "Ћопићев реквијем патријархалној култури" у коме је објаснио да се такве оцене дају у новије време, а суштина јој је: култ природе, добронамерна непосредност и породична приврженост којој је Ћопић додао и озарења дечјег света.

Према речима Кољевића, Ћопићеви бајковити патријархални пејзажи проговарају и у другачијим језицима у којима се метафобички повампирују и у наше време показујући до које мере је та патријалхалност и данас актуелна.

- Да ли је чудно или неизбежно што се Ћопићев опроштај са идеологијом, која је обележила његов живот као занос, као стваралачки подстицај, као претња, осујећење и разочарење, често чита као хумористичка проза - запитао се Кољевић и додао да је Ћопић и сам приметио да хумором лечи и своје и туђе ране, спасава човека и тугује над њим.

Одломке из Ћопићеве "Баште сљезове боје" и неке од најлепших песама попут "Мала моја из Босанске крупе" или "На цести Петровачкој", говорио је драмски уметник Војислав Брајевић, а затим је приказан документарни филм из 1973. у коме је Ћопић евоцирао прве школске дане са пуно шала и смеха.

Погледајте једну Ћопићеву дугодовштину из школске клупе: