Marky Рамоне – последњи лучоноша бенда који је донео панк

Кад смо код речи „рока“, није лоше приметити да су The Рамонес готово једногласно прихваћени у историји музике као „први бенд панк-рока“, да не кажемо чисто панка. Иако је Iggy Поп „кум панка“ или његов... „деда“, рецимо, за њега више можемо рећи да је са The Кинкс трасирао пут индие-роцку. 

The Рамонес су први имали онај „лагани“ вајб који карактерише ову врсту музике: неколико акорда који се брзо измењују, потпуно поп-мелодију, полу-лењи начин певања, безнађе и иронију и неко чудно весеље венчано са трагедијом у позадини. Да, The Рамонес су били први панк бенд. 

А како су добили име, односно, како га је наследио и сам Marky Рамоне? Па, сви чланови бенда су узели „италијанско“ презиме „Рамоне“, иако нису имали никакве родбинске везе, јер је Паул McCartney волео да се пријави у хотел као „Паул Рамон“. 

А Marky чак није ни био део прве поставе The Рамонеса која је настала у Њујорку давне 1974. године, и која је снимила деби-албум 1976, под називом „Рамонес“. Да напоменемо, најдужа песма је једва била дужа од два и по минута, а акорди су били толико брзи и прости да су их критичари и колеге прозивали због једноставности, на шта су Рамонеси само одговорили, луцидно: „Превише смо глупи да бисмо запамтили компликоване акорде и дуге песме“. Уз кожњаке, узвик „Gabba Gabba Hey!“ и специфичне фризуре, панк је рођен.

Марц Стевен Bell је убрзо постао члан ове брзовозне музичке историје и постао Marky Рамоне: већ 1978. заменио је на бубњевима Tommyja Рамонеа, а посао му није био претежак с обзиром на химнични узвик 1-2-3-4 који је иницирао и ритам песама. Marky упада у најсјајнији период бенда, снима један од два највећа хита, „И Wanna бе Седатед“, ради са легендарним продуцентом Пхилом Спецтором који иновира поп-музику својим „зидом звука”, глуми у филму „Роцк 'н' Roll High School” и снима чак пет албума за пет година као Рамоне, а онда га алкохол узима под своје и остала три Рамонеса га уљудно замољавају да се удаљи, 1983. Али, Marky брзо учи: трезан се враћа у бенд већ 1986. и снима још 10 албума за бенд све до распада, 1996, укључујући и сингл „Пет Sematary“ (нисмо ми погрешили у спеловању, они су, и то намерно).

Може човек напустити The Рамонесе, али Рамонеси човека никад. После 1996, Marky и Дее Дее Рамоне оснивају бенд The Рамаинз (намерно звучи слично) и свирају – обраде The Рамонеса! 

Затим, 2000. године, ускаче у сарадњу са другим бившим другаром из бенда и помаже Joeyju Рамонеу да сними свој први соло-албум, „Don't Worry Абоут Ме“, који има елементе старог бенда, али је и искорак у блуес и индие-роцк. У међувремену није лењ и снима три албума са својим новим бендом, Marky Рамоне анд the Интрудерс, који је такође нека врста пострамонштине, ако можемо смислити нову реч за ову музику. 
Свираће он поново између 1996. и 2008. и са Joeyjem, и са Дее Деејем, и са бендовима Мисфитс, Осака Попстар, Cherry Currie, Блуесман, Теенаге Хеад, да би се 2006. накратко вратио својим Интрудерсима, да би на крају основао још један нови бенд, Marky Рамоне’с Блитзкриег, и издао два сингла и два спота за старе песме у другој деценији 21. века, сетивши се да итекако уме да пева.

На EXIT нам долази са наградом за животно дело МТВ-ја, километарском биографијом, „много утакмица у ногама“, и нема сумње да ће, са имиџом витког чупавог дечака, у кожној јакни и мајици, отпевати све што зна из своје пребогате музичке историје. И учинити да ми будемо део ње, иако смо се родили оволико касно. Он је последњи лучоноша бенда који је донео панк, музику без које би свет био мноого досаднији и невеселији.