Да ли знате како је заиста умро Краљевић Марко? Били сте убеђени да сте у школи научили истину, али нисте

Иза епског и измаштаног имена "Краљевића Марка" крије се нико други до сасвим стварна историјска личност под именом Марко Мрњавчевић. 

Марко, или како га историја памти "краљ Марко", рођен је око 1335. године. Његови родитељи били су знаменити краљ Вукашин, један од истакнутих великаша на двору последњег Немањића, цара Стефана Уроша В Нејаког (1355-1371), и Алена (у народној поезији позната под именом Јевросима). 

Вукашинова краљевска, па самим тим и потоња Маркова, титула биле су делом проблематичне услед тога што је Вукашиново преузимање краљевског достојанства било непосредна последица наглог и убрзаног слабљења централне власти у време последњег Немањића који се налазио на српском царском престолу. 

Но, како било да било, краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша трагично су пострадали у бици на Марици, крајем септембра 1371. године. Убрзо (тачније 4. децембра 1371. године) природном смрћу, али у изузетно раним годинама (владар је имао свега 34 године), изненада је преминуо и последњи монарх из династије Немањић, цар Стефан Урош В Нејаки. 

Краљевић са отетом "краљевином"

Након пораза и очеве погибије у бици на Марици, Вукашинов син Марко преузео је управљање над највећим делом очевих области, које су обухвателе пространства данашње западне Македоније, Косова и Метохије. 

Изненађујуће, османски вазал постао је, како је то у свом научном раду под насловом "Османлијски поход из 1385: његов правац и циљеви" утврдио проф. др Бобан Петровски, тек 1385. године – пуних четрнаест година након погибије његовог оца у бици на Марици, окончане потпуним поразом српских снага. 

Током тих четрнаест година знатан део области, које су до тада биле под влашћу Мрњавчевића оружјем су разграбили околни српски обласни господари, међу којима су се налазили и посебно истицали Вук Бранковић, кнез Лазар (Хребељановић) и Ђурађ И Балшић. 

Након што су му суседне моћне српске велможе отеле неколико његових области и великих градова, попут Приштине и Скопља, краљ Марко се повукао у Прилеп, из кога је наставио да управља својом територијално десеткованом "краљевином". 

Проблематичан приватни живот Марка Краљевића

Осим бројних изазова који су се манифестовали у политичкој и војној сфери, краљ Марко није имао много среће ни на приватном, породичном плану. 

О томе говори и чињеница да је у једном тренутку, чак, отерао и сопствену супругу Јелену, а на свој двор довео тада већ увелико удату Тодору коју је доцније, због оштрог негодовања супругиног оца, морао да врати њеном мужу и да се, истовремено, накани да себи поново призове Јелену. 

Историјско страдање Марка Краљевића

Напослетку, краљ Марко смртно је страдао у бици на Ровинама, до које је дошло средином маја 1395. године, када је османски султан Бајазит И Муњевити (1389-1402) ушао у оружани сукоб са влашким војводом Мирчом Старијим (1387-1437). 

Чак тројица истакнутих српских великаша који су у то време били османски вазали, а то су били кнез и потоњи деспот Стефан Високи (1389-1427), краљ Марко и Константин Драгаш (око 1379-1395), учествовали су у тој знаменитој бици на страни Османлија. 

Краљ Марко и Константин Драгаш нису преживели битку, већ су страдали срчано се борећи под барјаком моћног и суровог османског султана. 

Стварни и измаштани Марко Краљевић

Битком на Ровинама, 1395. године, био је окончан овоземаљски живот "Краљевића Марка", историјски не изразито значајног обласног господара који је временом постао османски вазал, али је његовом смрћу почињало својеврсно епско-митолошко битисање ове историјске личности у претпостављеној вечности, односно у народној песми, традицији и нашем заједничком памћењу. 

Овај својеврсни краљ без стварне краљевине, у деценијама и вековима који су уследили, у очима безбројних генерација својих сународника након смрти постао је архетип јунака, племенитог и пожртвованог борца за слободу, бранитеља угњетених и бескомпромисног противника османским завојевачима. 

Све оно што није био током свог овоземаљског живота, краљ Марко је постао у сфери колективног сећања, епике, народне традиције, легенди и митологије. 

Постепено је прерастао у "Краљевића Марка", у својеврсни непатворени симбол јунаштва, родољубља и отпора османском (али, симболично, и сваком другом) завојевачу. 

Њагова епска судбина истовремено се налази у делимичном сагласју, али и у супротности са његовим стварним, историјским животописом. 

Он се, као јунак народних епских песама и доцнијих других књижевних састава, појављује у обе наведене епохе, којима основно размеђе представља Маричка битка. 

Међутим, епски "Краљевић Марко", за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епохи (ни у времену српске власти, као ни у раздобљу османске доминације), није играо некакву споредну или мање значајну улогу. 

Народна епика временом је отклонила тешку историјску копрену са његове стварне личности и учинила га главним јунаком, својеврсним архетипом хероја, ратни ка и родољуба свога доба, што је он у дубљем, поетском, смислу заиста можда и био. 

Тако је постепено настајао један посве јединствен феномен у историји културе код Срба који је, захваљујући богатој народној машти, једног "краља" сумњивог владарског легитимитета и историјски не прворазредно значајног великаша, временом преобразио у јуначког, борбеног и непоколебљивог "Краљевића". 

Без обзира на то да ли Марка посматрамо као "краља“ или "краљевића" не можемо се отети снажном утиску изазваном деловањем народне с(а)вести која је себи измаштала архетип јунака и борца за слободу који ће током вишевековног ропства под суровом османском влашћу чувати ону исконску искру слободарства и родољубља међ' Србима, истакао је историчар Дејан Ристић.

Митске смрти Краљевића Марка

Вук Стефановић Караџић је песму данас познату као "Смрт Марка Краљевића" забележио са 166 стихова, слусајући Филипа Вишњића, слепог гуслара. 

Песма Смрт Марка Краљевића припада тематској групи календарских песама у којима је описана смрт главног јунака. 

Представља календарски описано летње полугође, од Ђурђевдана до Митровдана, са читавим низом обележених народних празника и описаним стањем у васиони и природи. 

За смрт Марка Краљевића различно се приповједа: 

• Једни веле да га негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; 
• Други казују да му се у таквом боју заглибио Шарац у некакој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; у крајини Неготинској приповједа се да је то било у једној бари близу Неготина испод извора Царичине: ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. 
• Трећи кажу да је у таквоме боју толико људи изгинуло да суп о крви попливали коњи и људи, па Марко она пружио руке к небу и рекао: Боже, што ћу ја сад? На то се бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе: он, забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен, легао те заспао, па једнако спава, пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видео пушку и пошавши да је огледа (...) пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака.