Марина Абрамовић предложена за инострану чланицу САНУ

Концептуална уметница и уметница перформанса Марина Абрамовић предложена је за инострану чланицу Српске академије наука и уметности, потврдили су Танјугу у САНУ.

Абрамовић је за чланство у САНУ предложио вајар Мрђан Бајић.

Академија има дописне, редовне и иностране чланове и чланице. Дописни и редовни су из Србије, док се за иностране бирају страни држављани који су заслужни "за општи напредак науке или уметности и за развој научних или уметничких веза" између Србије и њихових матичних земаља.

Дописно чланство је "први ниво" приликом уласка у Академију. Услови за дописно чланство су држављанство Србије и истицање "изузетним научним или уметничким радом".

Касније се међу дописним члановима бирају редовни - академици, а услов је да су се током свог стваралаштва, а нарочито од уласка у Академију, истакли изузетним доприносом у науци или уметности.

Сликањем и цртањем поцела је да се бави 1960. године, а 1970. заврсила је Факултет ликовних уметности у Београду. Поцела је да истразује звуцно окрузење за време постдипломских студија које је заврсила 1972. године на Академији уметности у Загребу, код професора Крста Хегедусица.

Од 1970. до 1973. године радила је звуцне инсталације и уцествовала на излозбама у Студентском културном центру у Београду са Расом Тодосијевићем, Зораном Поповићем, Ером Миливојевићем, Нешом Париповићем и Гергељем Уркомом.

Од 1973. поцела је да предаје на Академији уметности у Новом Саду, а истовремено се бавила филмом, видеом и ритуалним, прочишћавајуцим перформансима, у покушају да се дистанцира од репресивне културе њене породице и Титове послератне Југославије.

Средином 70-их напустила је земљу и одселила се у Амстердам, где је 1975. године упознала Улаја (Ulay), професионалног и лицног партнера наредних 13 година. Заједничким перформансима и "релационим радовима", као сто су "Breathing In/Breathing Оут" (1977), "Рест Energy" (1980) и "Nightsea Crossin" (1981-87), истразивали су параметре снаге и зависности између њих и публике. Последњи заједницки рад, "Сетња великим зидом" (The Греат Wall Walk) (1988), подразумевала је 2.000 километара дуго песацење Кинеским зидом, при цему су посли са супротних страна и срели се у средини.

Након тога, Марина Абрамовић почела је да ради и излазе самостално

Марина Абрамовић је 1997. године требало да представља тадасњу СРЈ на Бијеналу у Венецији, али је одлука о њеном избору промењена и Црна Гора, која је предлагала уметника за национални павиљон, одабрала је Воја Станица. Абрамовићева је ипак учествовала на централној изложби, на позив генералног комесара Бијенала Ђермана Целантеа (Германо Целанте), а за инсталацију "Балкански барок" (Балкан Baroque) добила је Златног лава.

После извињења црногорског Министарства културе, учествовала је 2004. године на Цетињском бијеналу, као и на 45. Октобарском салону у Београду, вративши се у родни град после 30 година. Добила је почасну награду Октобарског салона, на којем се представила радовима "Рачунајте на нас".

Од 1997. године професорка је на Високој школи за ликовну уметност у Браунсвајгу у Немачкој.

Од 1998. чланица је Управног одбора Центра за савремену уметност у Китакјусуу у Јапану, а од 2001. ради и као уметник у Атељеу Калде у Сасеу у Француској.

За рад "Кућа са погледом на океан" (The Хоусе with the Оцеан View) - 12-дневни перформанс у њујоршкој Галерији "Сон Кели" (Сеан Kelly) добила је 2003. године награду "Беси" (The Bessies) града Њујорка за игру и перформанс. Награду Удружења америцких уметничких критичара добила је 2004. године, када је добила и поцасни докторат Школе института за уметност у Чикагу. Самосталну излозбу у њујорском музеју Гугенхајм имала је 2005. године.

Абрамовићева је 2005. године представила пројекат “Балкан Еротиц Епиц” у Pirelli Foundation у Милану и у Сеан Kelly Gallery у Њујорку. Исте године извела је серију перформанса "Седам лаких комада" (Севен Easy Пиецес) у Гугенхајм музеју у Њујорку. За ту самосталну изложбу добила је признање Гугенхајма 2006. и награду АИЦА УСА за "Бест Exhibition оф Тиме Басед Арт" 2007.

Марина Абрамовић одрзала је и велику ретроспективу у Музеју модерне уметности у Нујорку "The Артист ис Пресент" 2010. године, која је обухватила истоимени тромесецни перформанс. У 2011. имала је и велику ретроспективу у уметницком центру "Гараза" у Москви, а уцествовала је и у представи редитеља Роберта Wilsona “Зивот и смрт Марине Абрамовиц" (The Лифе анд Death оф Марина Абрамовић), ре-имагинацији њене биографије, која је била порудзбина Манцестерског интернационалног фестивала.

Дугометразни документарни филм "Марина Абрамовић: The Артист ис Пресент", који је режирао Matthew Акерс, а говори о припреми и реализовању њене ретроспективе у МоМА, премијерно је приказан у јануару 2012. године на Филмском фестивалу Санденс. Потом је приказан и на 62. Берлиналу, где је добио награду за најбољи филм у документарној селекцији програма "Панорама". Учествовао је потом на јос низ међународних фестивала широм света.

Марина Абрамовић живи и ради у Њујорку, а њени радови налазе се у бројним великим јавним и приватним колекцијама широм света.