НЕШО БОМБАРДЕР: Кад смо ми почели да РАЗВАЉУЈЕМО, сви метал бендови звучали су к’о Црвена Јабука!

Култни спид/треш метал бенд Бомбардер, некада сарајевски, данас београдски, опстаје већ тридесетак година као једна од најважнијих појава на домаћој андерграунд сцени, а највише захваљујући истрајности фронтмена и певача Ненада Ковачевића Неша. Прошле године, Бомбардер објављује седми албум, под називом "Окот из пакла" за издавачку кућу Гром Рецордс, а бенд је и даље концертно активан.

У суботу, 25. фебруара, Нешо и екипа наступају на Фестивалу српског подземља III, у Дому омладине Београда, а управо ту смо се и нашли са Нешом да попричамо о новим подухватима, али и о историјату бенда.

Нешо је, као и обично, ведар и насмејан, непосредан и шаљив... Док улазмо у хол и седамо у кафић, прича о новом албуму: "Можда ми је претходни, 'Има ли живота прије смрти' за нијансу дражи... Мало је можда старомоднији...

СЕЋАЊЕ НА ЛЕГЕНДУ: Курт Кобејн би данас напунио 50 година

А чек', чек', ти си то почео да снимаш? На кварно, а? (смех) Онда ћемо из почетка! Нови албум је најбољи! Оно прошло је било добро, али је ово сад – најбоље! (смех) Па, знаш како, к’о и нове патике, нове панталоне... Па, ево, и нова конобарица, и она је боља!"

Конобарица нам прилази, те наручујемо по пиво, али Нешо напомиње: "Ал’ види само да ми не буде много 'ладно! У суботу треба да пјевам, овде горе. Ако будем промук’о, ти ћеш ме лијечити!..." Конобарица се смеје и одлази, а Нешо наставља причу о "Окоту из пакла".

"Снимали смо га у Цитадели, код Луке Матковића, нашег гитаристе, он је био и сниматељ и продуцент, а написао је и неколико пјесама. Неколико пјесама је радио и други гитариста, Максо... Гостовао нам је и Гвозден Радишић, бивши гитариста Бомбардера, а једну пјесму је радио и бубњар из прве, сарајевске поставе. Имамо и једну гошћу, младу песникину Сању, која је написала један текст... Омот је радио Цсаба Nemeth. Ту је и једна обрада Колдбрана, наших другара из Норвешке. Све у свему, задовољни смо овим новим албумом, и реакције су добре."

Ја кад правим музику, правим музику коју бих ја волео да слушам. Ми од овога не зарађујемо, па нема потребе да пратимо моду. Немам шта да мијењам... Навика је чудо. (смех) Вероватно код неких бендова дође и до засићења одређеним правцем, па онда траже нешто друго. Бомбардер није издвао албуме и по пет-шест година па ваљда није ни могло да дође до засићења. Да смо издавали сваке друге године, можда би се то и нама десило.

БЛАМ: Зазвонио му је телефон на САХРАНИ, а СВИ се згрозили кад су чули КОЈА је песма почела! (ФОТО)

Како да не... То је наша младост, наша љубав. Драго ми је што су се вратили и што су направили пар концерата. Али не знам шта се догађа сада са њима. Изгледа да не могу да се нађу у овом времену. Иначе, нисмо у контакту.

Дружио сам се са Стаћом из Bloodbath-a, са момцима из Anatheme, са Колетом Ползовићем који нам је објавио други албум. Чули смо се и са момцима из Демониаца, Пергамента... У последње време се дружим са момцима из млађих бендова, са Дачом из Надимача, са Бојаном из Куге, са Зораном из Инфеста, и тако даље...

Драго ми је што пјевају на српском. Имају неку своју чар. Сваки је лијеп на свој начин, има своју душу. Али да би опстали, треба много труда. Ето, Надимач и Инфест су, рецимо, успели.

Па, пре свега, сам почетак Бомбардера је био јако тежак. Када смо снимили први материјал, то нико није хтео да објави, јер је то било нешто ново и до тада невиђено овде. После је настао тај проклети рат, али касније сам ипак некако опет оформио Бомбардер и тај нови почетак поново је био тежак. Није било лако наћи људе који то воле и разумеју ту музику. Имао сам среће да наиђем на Јакшу Влаховића, који је свирао гитару у Абоносу, и почео да свира и у Бомбардеру. Дугујем захвалност и мом пријатељу Дејану Илићу Илкету из Свилајнца који данас живи у Немачкој. Он ме је стално бодрио: "’Ајде, Нешо, ’ајде, ’ајде!", тако да сам и њега послушао и наставио да снимам даље.

РОКАЧИНА У СЛУЖБИ ЗДРАВЉА: Хит групе АЦ/ДЦ помаже у лечењу рака! (ВИДЕО)

Да. Ми смо се дружили у Сарајеву, и пошто нико није хтео да нам објави први албум, он нас је препоручио издавачу из Новог Сада. Он га је позвао и рекао: "Слушај, Џанго, ово мораш да издаш, кад ти ја кажем, ово је квалитетан материјал!" То је била кућа Панонија Концерт која је издавала Лепу Брену, Чолића, Балашевића... Ми смо били први метал бенд који су објавили.

Оу! Па, то немају ни Стоунси! Чак би ми и Здравко Чолић позавидио. То је нешто најлепше што једном бенду може да се деси. Да други бендови обрађују његове пјесме, па још међу њима има и страних бендова, па још и они пјевају на српском! Норвешки Koldbrann, па Нифелхеим из Шведске, па сви наши добри бендови... То човеку дође као неки врхунац. То ти је као кад човек умре, па му дају орден! Само што сам ја за живота добио, мало су се за**бали! (смех) Ето, за живота добих спомен плочу! Највеће заслуге за то има Милан Ракић и његов Гром Рецордс, он је све то организовао, много се потрудио, скупио бендове и објавио албум. У знак захвалности, нови албум смо објавили баш за Гром.

(смех) Сваки има своје. "Спид kill" (1989) је много драг јер је први. На "Црним данима" (1995) су текстови 90% истинити. То се било накупило, провео сам четири године у рату, и накупило се. "Ко сам ја?" (1997) је сниман у једној студентској соби у Студењаку на Новом Београду... Сваки има нешто своје, специфично, не бих могао ниједан да извојим. Можда "Има ли живота прије смрти" (2010), ту су ми текстови некако најјачи.

(смех) Ма, довољно ти је да изиђеш на улицу, и видиш сјеб*не људе. То ти је довољно! Сви нервозни. Или узмеш дневну штампу, па прочиташ. Убио, закл’о, претук’о, искасапио жену... Ишчупо нокте... (смех) Па, ја... Онај силов’о бабу! Шта ће, млад момак мора се негдје истријести! Кад су ове данашње дјевојке само на интернету, и на телефону, сад је ред на бабе дош’о. Бабама свануло због интернета!

Да, окупљали су се музичари... И таблетомани. (смех) Лоза, ракија, пиво, вино, таблете и остало... Шалим се. Било нам је фино, дружили смо се, није било покварености. То јесте било једно безбрижније време. Нама у Бомбардеру је било најважније да нам је фино, да се дружимо, а да л’ неко зна да свира, није ни важно толико, важно је да се грува, да се тресе. Али, ето, временом нешто испадне, нешто смо и научили.

То је био моменат када је изашао други албум, "Без милости", 1991. године. Ја нисам могао да вјерујем колико се тада метал слушао широм Југославије и колико је био популаран у свету. Од ’83-’84 па до ’92, то је био бум, да није било нормално. Осјетио сам сву лепоту те музике...

Сећам се нашег првог концерта у Новом Саду, требало је да свирамо неких 40 минута, али после 15 човјек је рек’о: "Завршавај, ови ће све да развале!" Ођедном се 10-15-30 људи пење на бину, лудница била, чупали, разваљивали, носили, крали, почели даске да одваљују, џумбус био тотални, онај човјек из организације се ухватио за главу... (смех) Тако да, кол’ко је успео наступ, тол’ко и није успео... Тај фестивал немамо на снимку, али имамо следећи, када смо наступали са Дивљим Јагодама, Пергаментом и другима... Био сам к’о Марко Краљевић са брковима и буздованом. Али међу ногама! (смех) Тад сам био млад! Био сам пун снаге, хаос је био. После нас су сви звучали као Црвена јабука... К’о Фрањо Ласић... Волим тај метал! Наша музика је музика из душе, и ваљда то људи и осјете.

Други врхунац можда је био када је изашла "Ледена крв" (2003) и кад су ми људи јављали из света где све може да се купи. "Ево, Нешо, нашли смо у Грчкој, па ево у Шпанији има да се купи, па, ево у Америци..." И трибјут албум је за мене био неки врхунац... Ускоро треба да се појаве и реиздања првог и другог албума, у Америци, и то на плочи. За европско тржиште треба да изађу "Окот из пакла" и реиздања албума "Има ли живота прије смрти" и "Ледена крв". То су све већ потписани уговори. Искрено, ја у то нисам ни упућен најбоље, за то се ангажовао Милан из Грома, он све то ради. Он све мути, ја нем' појма шта се ради! (смех) Само мути и закувава, не да ми ни минут одмора. Ја му кажем, чек’' полако, ја сам старији човјек, треба мало и да предахнем...

Нема на чему. Добро ти мене испита, богами, к'о да смо у 29. новембра!