Тајанствена веза Саве Шумановића и Растка Петровића: 18 писама као сведочанство - Волео сам вас и то вам је доста...
Сликар их је писао књижевнику у периоду крхког менталног здравља, а природа њиховог односа до дана данашњег је мистерија.
Осамнаест интригантних писама које је сликар Сава Шумановић упутио Растку Петровићу, књижевнику и дипломати, брату Надежде Петровић, налазе се у Музеју књиге и путовања и Музеју српске књижевности чији је оснивач Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат". Њих је поклонила породица Марка Лека и део су његовог легата у овој институцији.
Сава их је написао између 1927. и 1930. године, у тренуцима када је за седам дана насликао "Пијану лађу" у Паризу, инспирисану песмом Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића. Критичари су ово дело дочекали са подељеним критикама, а Сава је, исцрпљен радом, тешко поднео оне негативне. Вратио се у Шид 1928, уморан од тешких услова живота. Од 1930. следеће две године лечио се у Београду. Шумановић је био крхког менталног здравља, што се и види из његових писама Растку. Ту се смењују тешке и погрдне, увредљиве речи усмерене на његовог пријатеља у тренуцима нервног растројства и потом дубоко извињавање због таквих изјава и молбе за опрост.
Да ли знате ко је била прва српска књижевница? Једно од својих дела посветила је умрлом сину
Један од 100 најзнаменитијих Срба свих времена умро је на данашњи дан: Срце му је пренето у завичај, а ово је говорио о свом пореклу
Милутин окончао живот скоком у хладну реку: Чин самоубиства образложио у опроштајном писму
Драги Раско,
Некада сам беснио против Вас, гоњен неком уклетом силом. Данас, и ако моја подсвест није мирна хтео бих да Вас замолим за опроштење, скромно и скрушено. Мој Раско ја сам болан и преболан, све око мене пати ради мене и мојих лудих мисли које су се испуњавале, ја молим у једној страховитој кризи гриже савести, склопљено са дрхтањем за животе и срећу мени драгих родитеља, рођака знанаца и свих оних који пропатише кроз мене. Усуд ме гони ради моје луде главе, која беше дупло луда и неправедна од када се разболех. Ја не знам има ли за мене спаса, па ако л' бијах луд, луд бити није срамота, то је страхота, јер жалости другима наноси.
Писма су дуго била у породици Марка Лека двадесетак година, а по признању Маркове кћерке Данице Леко, он није био расположен да их преда било којој државној установи јер није имао поверења у њих.
Писма откривају углавном Савина расположења и односе у окружењу у којима је био, психичке падове које је доживео. Шумановић је себе анализирао и кроз своје психичко стање.
Ја ћу Вас, мада ми је намера друга, загњавити са мојим писмима. Опростите. Сувише је боли око мене и мојима сувише јада придавам, па Вас молим да примите ова моја писма као олакшање које ми можете пружити. Несрећа искаче из мене. Ја немам снаге да је запречим. Више не знам мислити него од страха да не мислих хрђаво, баш мислим хрђаво. Па Вас молим, мој драги, који сте у неку руку мој херој и идеал, и ако сада разумем честе наступе туге код Вас, да ме спасите. (...) Пробаћу не да тумачим лекарима како сам и шта сам прошао, него да ме бар науче мислити да не мислим хрђаво и гадно. То је ужас. Знам да нема спаса (...).
Писма је Сава Шумановић писао од 1926/7. до 1930, када је смештен на лечење у Београд.
Он тада пише Растку Петровићу: "Лекари могу да ми помогну лековима, али ја не могу њима да објасним оно што имам у души, оно што мене можете ви да разумете..."
Ја сам писао Ђурици (Ђорђевићу, супругу Кристе Ђорђевић, Савине рођаке, прим. нов.) да ми омогући место у лудници у Београду. Пробаћу не да протумачим лекарима како сам и шта сам прошао него да ме бар науче мислити да не мислим хрђаво и гадно. То је ужас. Знам да нема спаса и да нема лекара ми се (...) колико моја болесна фантазија замисли боли, зла и гадлука. Бар да сте ви били крај мене па да вас чујем и да вас слушам. Данас не могу више да радим, толико стрепим од ужаса, гриже савести и јада. Да ми само ви скинете терета мало са моје душе, мој мили драги младићу, и ако сте и ви као и ја већ скоро ћелав, од мука.
Писма нису непозната стручној јавности. Њих је 1965. објавио Лазар Трифуновић у часопису "Уметност", број три и четири.
Био сам обичан човек коме се није пре испунила његова највећа нада, ради које је био гадан према својим родитељима, а то је успети као сликар и као човек. Хтео сам бити обичан човек, са много среће, и много осведочења у своју вредност. Мислио сам да сам ради тога несретан, што то није тако. Међутим данас, после свега што се збило и што ће још да се збије, а од чега стрепим више него од онога што је било, на моменте јаучем јаук из све душе.
Растко и Сава су се дружили у Паризу, а историчар уметности Живко Брковић, својевремено, тврдио је да је њихов однос превазилазио пријатељски.
Шумановић је у неким писмима, чак, оптуживао Петровића да је хомос*ксуалац.
Иако нема довољно података који би поткрепили ову претпоставку, из Савиних писама би се закључило да је он Растка обасипао писмима, али да Петровић на њих није одговарао, све док му није писала и Шумановићева мајка, забринута за стање свога сина. У другом писму она му захваљује што је одговорио (два писма Персиде Шумановић су поклоњена "Адлигату").
Драги мој Раско, ја знам да ја не зависим више од мене, да ја одлазим у лудницу, да се никад у животу нећу осећати слободан, па све то не жалим, и ако је било против воље моје, па дапаче и судбина, коју сам си изабрао, али Вас молим, да молите и да искупите Ви, који сте мој драги дечко, како мене моја мајка назива од миља, коју нисам могао гледати са очима сина, од силнога блата и кала коју ми свемогући убаци у душу.
Растко Петровић је био краљев дипломата и остао је с краљем у егзилу после Другог светског рата. Завршио је у Вашингтону. Умро је 1949. у 52. години, баш када се договорио да ради на Универзитету у Вашингтону.
Он је био најмлађе, девето дете и једини син у угледној породици историчара и учитељице са Палилуле. Са 17 година је са најстаријом сестром, сликарком Надеждом, прешао је у Албанију. Као један од оних који је преживео ту голготу, добио је стипендију да студира у Паризу.
Оставио је неколико фантастичних есеја о Сави Шумановићу и један је од првих који је његово сликарство назвао "сувише стварна стварност".
Сава Шумановић познат је и по томе што је, када је током Другог светског рата забрањена употреба ћирилице, он престао да потписује своје слике.
Стрељале су га усташе 30. августа 1942. заједно са 150 грађана Шида.
...Штовани господине Растко,
Опростите моје лудачко писмо где вас увредих крваво и ружно, маштам о уређењу државе, очекујем смрт. Растко,... Сувише је боли око мене. Несрећа искаче из мене, па вас молим, мој драги, који сте у неку руку мој херој и идеал да ме спасите.
Ја вас љубим, љубим ваше руке које вољах... Волео сам вас и то вам је доста...
Србија Данас/В.Јанковић
