Пронашли смо гроб знамените Српкиње у Дубровнику: Стање њеног вечног почивалишта је срамота за наш народ

Путем од „врата од Пиле“, баш тамо где почињу многе драме дубровачких писаца, који води ка Лападу, на узвишењу са ког се простире прелепи поглед на плаво море, валовито и нервозно у овим децембарским данима, налази се једино православно гробље у Дубровнику, Бониново, одвојено високим зидом од католичког дела гробља. Овде почивају многа велика имена која су храбро држала до националног идентитета, али њихова судбина слична је као и Јелисаветина – остали су бледа слова на мермерним плочама. 

Након краће потраге, екипа портала Србија Данас наишла је на гроб наше великанке. Одмах по улазу на главну капију, с десне стране, уз сами зид бетонске ограде, налазе се гробови, на први поглед, мање важни у односу на остала, на којима се чак и шарени по који цвет. Један у низу био је и гроб прве жене архитекте, Јелисавете Начић. Један камен правоугаоног облика на коме пише „Јелисавета Начић 1878 – 1955“. Само гробно место није поплочано, као код већине гробница, а дубровачко децембарско сунце допринело је да Јелисаветин гроб буде прекривен зеленом травом као да је пролеће. На самој плочи затекли смо неколико белих, вештачких ружа што је донекле и помак у односу на то како је пре неколико година гроб био затечен. Међутим, назнака да Јелисавета добије споменик какав доликује архитекти, нажалост нема. 

за ње је остала једна једина фотографија и много грађевина којима нас је задужила. Јелисавета Начић је остала забележена у историји, својим делима, али данас се ретко спомиње и говори о њој. Не обележавају се годишњице њеног рођења, јубилеји изградње културних здања које је пројектовала, нити је означен њен гроб онако како заслужује једна великанка. Да ли је њена жеља, како се наводи у појединим изворима, била јача од онога што она заслужује или је ипак у питању нешто друго?

Судбина наше великанке

Јелисавета Начић, најмлађа од тринаесторо деце угледног београдског трговца Михајла С. Начића, одрастала је у удобности породичног имања на падини испод данашњег хотела „Москва“. Њена породица, позната и по изнајмљивању кочија за краљевске свечаности, поседовала је и куће у Хиландарској улици. Уместо да средства припрема за мираз, како је било уобичајено, Јелисавета је одлучила да их искористи за остварење свог сна – школовање и каријеру архитекте. Са 22 године постала је прва жена архитекта у Србији, као и прва жена запослена у државној управи, када је 1901. добила посао цртача у Министарству грађевина. Иако јој прописи нису одмах омогућили рад у струци, положила је државни испит 1902. и почела да гради своју каријеру.

У тренутку када се чинило да ће Јелисаветина каријера наставити да се развија и цвета, њен рад прекинуо је Први светски рат.
Овај сукоб, започет 1914. године када је Аустро-Угарска објавила рат Србији након атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву, трајао је до 1918. године. Србија је из рата изашла као победница, али по високој цени – према подацима Енциклопедије Британика, земља је изгубила више од 330.000 становника.

Током рата, Јелисавета Начић била је међу преко 150.000 људи депортованих у логоре Аустро-Угарске, наводи историчарка уметности Бојана Ибрајтер Газибара. У логору Нежидер, смештеном у источној Аустрији и намењеном за српско становништво, затвореници су били разврставани према друштвеном и економском статусу.

Ипак, одвођење у логор донело је Јелисавети и светлу тачку у животу – тамо је упознала будућег супруга, албанског песника и професора Луку Лукаја, аутора првог српско-албанског речника. Венчали су се у логору, а 1917. године добили су ћерку Луцију.

Лукин ујак, бискуп из Трста, успео је да издејствује ослобађање Јелисавете и њихове ћерке из логора. Након тога, Јелисавета и Луција су се вратиле у Београд, код њене породице, где су чекале Лукин повратак. Међутим, њихова прича није се зауставила у Београду – убрзо су се сви преселили у Скадар, а потом је њихов стални дом постао Дубровник, у згради у близини катедрале на Страдуну.

По пресељењу у Дубровник, Јелисавета се више није бавила архитектуром, иако је током своје каријере остварила изузетне успехе и оставила неизбрисив траг у архитектонском развоју Београда пре Великог рата. 

Каријера Јелисавете Начић трајала је свега 16 година, али је током тог периода створила значајна дела која су обележила српску архитектуру, истиче Милена Зиндановић. Нажалост, њен рад дуго је био запостављен и игнорисан.

„Прича о европским архитекткињама почиње са њом, али се на Архитектонском факултету у Београду не изучавају радови архитекткиња, па студенткиње углавном проналазе узоре у мушким колегама“, додаје Зиндановић.

Јелисавета Начић није добила државну пензију коју је тражила. Преминула је 1955. године у Дубровнику, остављајући за собом многа значајна архитектонска остварења у српској престоници поред којих многи Београђани и туристи свакодневно пролазе.

Чиме нас је све Јелисавета задужила?

Први успех постигла је на конкурсу за цркву Светог Ђорђа у Тополи, освојивши треће место. Убрзо је постала један од главних архитеката Београдске општине, у време када је град доживљавао урбанистичку трансформацију. Њен први реализовани пројекат, осмишљен према идеји Димитрија Лека, био је уређење Малог Калемегдана. Ту је изградила необарокне степенице од рипањског зеленог камена, које воде из Париске улице на београдску тврђаву. На Великом Калемегдану допринела је пројектовањем барокних степеница и ограде Савске алеје, уништених током Првог светског рата.

Један од најмонументалнијих пројеката Јелисавете Начић била је зграда основне школе „Краљ Петар Први“, завршена 1906. године. Сматрана једним од најмодернијих школских објеката тог доба, ова школа је заузела престижно место у непосредној близини Саборне цркве и Конака кнегиње Љубице. Фасада је украшена рељефним портретима Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Зграда је била и домаћин прве кошаркашке утакмице у Београду, а њен дизајн био је изложен на ИВ југословенској изложби 1912. године.

У области сакралне архитектуре, Јелисавета је позната по пројекту цркве Светог Александра Невског на Дорћолу. Иако је изградња почела непосредно пред Балканске ратове, црква је завршена 1930. године под руководством другог архитекте. Такође је пројектовала стамбене зграде, укључујући прве радничке станове у Венизелосовој улици. Међу значајним пројектима био је и урбанистички план Теразијског платоа, у сарадњи с Веселином Лучићем. Ово решење укључивало је трг са фонтаном и зеленилом, док су стара стабла кестенова замењена јасеновима и егзотичним биљем попут банана, захваљујући баштовану Шарлу Леруу.

На Теразијама је првобитно било планирано постављање фонтане с Победником Ивана Мештровића, али је статуа због реакција јавности преместена на Калемегдан, где је постављена 1928. године, у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта.

Фотографије гроба Јелисавете Начић можете погледати овде: 

Дозвољено преузимање целог или делова текста само уз навођење и линковање извора Србија Данас и аутора.