Пружила му је уточиште у ратним годинама, на њеној адреси је написао највећа дела: КО је жена са којом је Андрић прекинуо однос

Серија "Нобеловац" чије емитовање је почело у суботу, 5. октобра, на Првом програму РТС-а, по речима коаутора, продуцента и глумца Тихомира Станића припремана је пуних осам година.

Јелена Мијовић, косценаристкиња серије, истакла је да је ауторски тим прикупљао грађу и консултовао све расположиве изворе како би што аутентичније представили личност Иве Андрића. 

Ролу Ива Андрића маестрално изводи глумац Тихомир Станић, а улога његове супруге Милице Бабић поверена је босанскохерцеговачкој позоришној и филмској глумици Селми Алиспахић, а физичка подударност ове две даме је невероватна.

У првој епизоди серије "Нобеловац" гледаоци су имали прилику да се упознају са каталогом личности које су биле део епохе нашег најпознатијег књижевника. Посебно место у овом телевизијском остварењу, као и животу нобеловца има породица Миленковић која је Андрићу пружила уточиште у годинама гладног, изнемоглог, опустошеног Београда где је пронаћи кров над главом било веома тешко.

Иво Андрић и Београд 

Андрићева љубав према Београду била је љубав на први поглед, а по свему судећи и љубав за цео живот. После тешких дана тамновања у Марибору, конфинације у Зеници и Овчареву и боравка у Болници милосрдних сестара у Загребу, првих дана октобра 1919. године, млади писац упутио се у град који ће постати сигурно упориште његових зрелих година, место где ће до краја реализовати своју уметничку личност, изградити чврсте социјалне везе и формулисати и утврдити своју паралелну, дипломатску каријеру. 

Као новопостављени чиновник Министарства вера нове државе Андрић је кренуо у потрагу за станом у граду који није имао никакве предиспозиције будуће метрополе. У месту које је између града и паланке са јасним и видљивим остацима балканске, традиционалне вароши, али и са наговештајима стидљиве модернизације и европеизације у свим облицима живота, Андрић је начинио велике списатељске кораке и сазрео и као личност и као писац. 

Андрић се, дошавши у ратовима опустошеном Београду, нашао собу за изнајмљивање на Теразијама, у једном писму пријатељици Зденки Марковић пише: „Овде сам се сместио и није ми лоше. Малко сам слаб и нахлађен од пута. Живот веома бучан и клима оштра, а скупоћа неописива. Али може да се живи. Послови ме, за сада, не муче.”

Средином 1920. године почињу Андрићева путовања по Европи, где напушта вољени Београд и своју малу собицу у Савској 29, не слутећи да ће му се поново вратити. ндрић је био распоређен на рад у посланству Краљевине СХС при Ватикану, а затим прелази у Трст, па у Букурешт, а онда у Грац у којем борави од 1923. до 1924. Вративши се из Граца, наредне две године писац живи у Београду који га поново дочекује добродошлицом. 

Сада је затекао боље услове и за рад и за живот, али убрзо су дошла нова пословна ангажовања у дипломатским представништвима у Марсељу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину, а током тог периода у Београду се неће на дуже задржавати, осим у кратким паузама између постављења.  У тим периодима Андрић је, наравно, становао по разним собама београдских староседелаца. 

Међутим, у једном моменту адвокат Миленковић пише нашем нобеловцу како је начуо да се продаје повољан плац на Сењаку, те препоручује Андрићу да га купи: 

"Врло је леп и има бољи комшилук. Ако ви долазите почетком маја у Београд, ја би рекао да дотле причекају па да га видите и да се одлучите и онда би га могли купити", пише Миленковић.

Међутим, од те куповине, на крају, није било ништа, али Брана Миленковић и Иво Андрић јачају своју везу поновним Андрићевим повратком у Београд, после мартовског пуча и слома југословенске војске. 

1. јуна Иво Андрић стиже на перон београдске Железничке станице, где га дочекује пријатељ, адвокат Брана Миленковић, и води својој кући, у Призренску улицу број 9/И: та адреса унета је и у Пријаву београдске општине баш са датумом 1. јун 1941, а као станодавац уписана је Јелена Миленковић, мајка Бране Миленковића. 

Изнајмљена соба у дому Миленковића 

У пријатељском дому Миленковића, у скромној соби, са два кофера личних ствари, Андрић проводи године ратне агоније. У том периоду Андрић је написао и своја најважнија и највећа дела. Писање је дошло као спас и изолација од спољног света и друштвених проблема. Каја Миленковић, сестра адвоката Бране, често се сећала пишчевог боравка у њиховом дому. 

 "Писац је ваздан био уроњен у рукописе, говорио себи у браду оно што је написао, не примећујући људе око себе. „Кад сам га једном после упитала, он се мало изненадио, насмејао и рекао: "Па кад људи могу у сну да говоре и да се срећу ко зна с ким, зашто не би сањали и на јави?! Поготову писац, који да би створио неки истински лик, мора и да га види’”, говорила је она. 

Кају Миленковић у серији "Нобеловац" игра глумица Бојана Зечевић. 

Промена власти и Андрићев однос према комунистима

После рата и промене власти долази и до промене односа међу старим пријатељима, Андрића и Каје Миленковић. 

Тринаестог децембра 1954. године Андрић је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије, преко Основне организације Савеза комуниста Србије при Удружењу књижевника Србије. Андрићев улазак у Партију ускомешао је духове неких старих Андрићевих пријатеља и дела београдске јавности. Нарочито ће на њега бити љута породица Миленковић код које и даље станује. 

Каја је више пута истицала како их је било стид кад год би маршалов ауто дошао на њихову адресу по Андрића. Крајем 1946. године, Андрић је одлучио да напусти дом Миленковића, а београдска чаршија све гласније је „режала” на Андрића због пристајања уз комунизам.

Између Андрићеве одлуке да окрене леђа старим пријатељима и његовог коначног пресељења и женидбе са Милицом, 27. септембра 1958. године, дошло је до захлађења односа између њега и Каје Миленковић. Тај контакт никада више није био обновљен.