Виагра Boys – забавни шведски нео-пунк бунтовници

Дозволите да се супротставимо овом гледишту: у 16. веку били су једни од првих протестаната, у 19. веку су свој бунт против посвемашње културе рата исказали неутралношћу, у другој половини 20. века су изразили свој бунт против малограђанског морала опуштеношћу у еротској сфери. Сада, у ери свеопште ушминканости и необузданог конзумеризма, дају нам „прљаву“ музику и борце за зеленију планету. Управо ту борбу против глобалне упегланости, терора лепоте, аутотуне-а, шминке, Инстаграм филтера, теретана и лажних осмеха и оптимизма, даје нам дружина под именом Виагра Boys, коју чини гомила Швеђана из Стокхолма и један амерички Ирац из Сан Франциска, Себастиан Murphy (те отуд и сочан амерички акценат у песмама).

Бенд је настао 2015. у време глобалне засићености „штанцаним“ хитовима, када се појавила, како се то елегантно каже, читава плејада нео-пунк-роцк бендова широм земаљске кугле, од Аустралије (Amyl анд the Sniffers) доВелике Британије (Идлес) и Ирске (Фоунтаинес Д.Ц.), формирајући тако један нови талас жестоке гитарске музике. Ако вам се чини да овде нешто није у реду, то је зато што је, за разлику од, рецимо, деведесетих и схоегазе-а, грунге-а и бритпопа, или двехиљадитих, са индие-ревивалом, пажња маинстреам медија потпуно скренута са гитарске сцене. Чини се да би Сид Вициоус морао да васкрсне да би се неко сетио гитарских извођача, али Виагра Boys су, заједно са поменутима и непоменутима, ту „да остану“ и да нам сервирају своје приче.

Виагра Boys су као некада ЦКМ међу магазинима – смешни и панкерски, интелектуални и забавни, не можете их схватити озбиљно, а морате их тако схватити, и шведски су питки. Утицај шведског попа је евидентан, јер најбоље се бунт гута ако је упакован у питку мелодију, а Виагра Boys, упркос јаким гитарама и покаткад нехајним вокалом, знају да направе песму. Пошто Себастиан воли да се скида до појаса, а и кад се слуша њихова музика, можемо закључити да је један од темељних узора био Iggy Поп. Али, поткаткад ће вам се учинити да су наслушани и индие-роцк ревивал бендова попут Касабиан, The Строкес или Франз Фердинанд. Начин на који себе представљају као лузере (иако то нису) подсећа на Бецков весели нихилизам са почетка каријере (чак постоји и песма „Пунк Роцк Лосер“).

Највише ипак воле да се подсмевају и ангажовано подбадају све што се или велича у данашње време (пресмешан видео „Спортс“), (шведска) финоћа (такође упечатљиви „И Ain't Нице“), конзумеризмом и богатунском идеологијом (и аспирацијама да се буде богат – ништа мање забаван „Цреатурес“) а ту је и дует са Amy Taylor, „богињом“ нео-пунка (pseudocountry балада „Ин Спите оф Оурселвес“). Омиљене теме за зафркавање и иронију су им популизам деснице, теорије завере, хипермаскулинизација и све остало чему се велики, али невидљиви део омладине жели наругати.

У њиховој музици, пошто није пуста репликација прошлости, има свакаквих crossover елемената, па се тако у њиховим песмама налазе и електронски и готово индустриал ритмови, али и класична гитарска “прашења”. Таман толико да их цео ундергроунд свет данас види као нове предводнике, овај пут, „ундергроунд ундергоунда“, јер је никад теже бити рокер, а посебно гитарски. Издали су три албума, „Стреет Worms“ (2018), „Welfare Jazz“ (сниман током пандемије, издат 2021) и најновији, најзрелији, „Цаве World“ (2022), у коме, не-зачудо, помало вуку на Ницка Цавеа. Њиме чак ускачу у вагон фузије нео-пунка са електроником и „new раве“-ом, што је искорак ка звуку, рецимо, Републица са почетка каријере. И немојмо заборавити да им је гост на песми „Биг Boy“ један од најцоол ликова британске сцене, Јамие Williamson из Слеафорд Модс, те отуд и шизоидна фузија пунка, блуеса и рапа.

Свакако, једно од најјачих имена овогодишњег EXIT фестивала и светске гитарске сцене долазе 6. јула на Горки Лист Главну бину да нас итекако промрдају и насмеју уз... па, једну укусну шведску музичку ћуфту са много зачина. Досада је искључена! Уз неког ко има истетовирано Lös (распуштен) на челу, и не можемо друго очекивати!