Душан Силни био је чврста рука у Срба: Ево ЗАШТО је чувени краљ неизмерно важан за СРПСКИ РОД и његову историју
Срби се све више окупљају око моштију цара Душана Силног, које су недавно враћене у Цркву Светог Марка у Београду.
Душан Силни, први српски средњовековни краљ од 1331. до 1345. године, те први цар Срба, Грка и Бугара од 1346. до 1355. године, преминуо је док је планирао освајање Цариграда.
Саркофаг са његовим моштима поново је постављен у Цркви Светог Марка, док се његова круна чува у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Целовити садржај опроштајног писма Бранка Ћопића: "Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту..."
Ово су ОСКАРОМ НАГРАЂЕНИ филмови у претходних 20 година: Све до самог краја неизвесно који наслов ће им се прикључити
Дигитална верзија Мерилин Монро створена уз помоћ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ - Овде ћете моћи да је "УПОЗНАТЕ"
Психијатар и психотерапеут, као и аутор књиге "Град - Психобиографија цара Душана", Александар Мисојчић, наглашава важност Душана Силног у изградњи личног идентитета, пише b92.net
"Душан Силни може имати утицај на изградњу нашег колективног идентитета. Ако градимо лични идентитет на идентификацији са значајним личностима, као што су наши родитељи, онда и у колективном смислу имамо важне личности које нас одређују. То нам помаже да боље разумемо ко смо", објашњава Мисојчић.
Протеран у Цариград као дечак
Стефан Душан Немањић је на свет дошао око 1308. као другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград.
Управљао Зетом са 14 година
По повратку у Србију је практично био талац на двору свог деде. Након смрти краља Милутина и крунисања његовог оца Стефана Уроша III (6. јануара 1322.) Душан је са само 14 година добио на управљање област Зете и био је проглашен за краљевића.
Истакао се у бици код Велбужда
Још као млади краљ командовао је делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330) у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.
Преузео власт после сукоба са оцем
Стефан Дечански је на скоро идентичном месту ратовао са оцем Милутином - из истих разлога као сада и он са сином Душаном, али само у замењеним улогама. Душан је напао Стефанов двор августа 1331. док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га је без отпора ухватила у тврђави Петрич и заточила заједно са целом породицом у тврђави Звечан.
Легенда о проклетству
Непосредно након Душановог крунисања, Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. Према Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и
одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби. За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Стефан је наводно, када су дошли да га убију, проклео сина и његове потомке. Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша који је изгубио царство.
Уздигао краљевство у царство
Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју младог народа пуног снаге. Након свих освајања је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је и договор са Светом гором која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара.
Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. 12. 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од њих двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка, Бугара и Арбанаса на Ускрс (16. 4. 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон, уз саслужење архиепископа аутокефалне Охридске архиепископије, која је некада била патријаршија, као и свих игумана манастира Свете Горе.
Нису му сви признавали титулу
Васељенски патријарх Калист бацио је анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Јован Кантакузин је признао Душанову царску титулу, али је била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима при чему је у другом случају додаван епитет Raxie ет Грецорум (Рашке и Грчке).
Донео сурови законик
Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Први део Законика проглашен је маја 1349. у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.
Садржај Законика настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња. Србија је иза себе имала дугу правну традицију па су неке области биле релативно добро законски регулисане. Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти.
Није био светац
За разлику од осталих Немањића Душан није канонизован од стране цркве.
Нагађа се о неколико могућа разлога: зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намери да неутралише угарску претњу са севера, због чега су Срби били близу да се покатоличе, а можда и зато што је увео своју жену Јелену на Свету гору, што је строго забрањено и данас.
Почива на Ташмајдану
Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти наследио га је син, цар Урош В, а српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.
Србија Данас/О.Т.
