Без њих можда данас не би ни било Србије: Жене хероји које су обележиле Велики рат (ФОТО/ВИДЕО)
Жене су итекако заслужиле своје место у причи о Првом светском рату иако се о њима мало прича.
Ове неправедно потиснуте хероине су дале велики допринос борбама и својом храброшћу заслужиле да их се сећамо.
Српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата и жена са највисе одликовања у историји ратова је рођена је 1890. у селу Копривница од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете. Иако је израсла у лепу и стаситу девојку, удаја је није занимала. Као добровољац, у Балканским ратовима се борила преобучена у мушкарца под именом Милун Савић.
ЊИХ НЕ СМЕМО ЗАБОРАВИТИ! Срби се данас присећају својих СЛАВНИХ ПРЕДАКА: Знате ли их и ви? (ФОТО)
У Првом светском рату се такође пријавила као добровољац. Била је део "Гвозденог пука" где се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Учествовала је и у Солунском фронту где се истакла у бици на Кајмакчалану када је заробила 23 бугарска војника. Удала се 1922. за Вељка Глигоровића. Поред рођене ћерке Милене, усвојила је јос 3 девојчице-Мирку, Вишњу и Зорку.
"Црногорска вила" која је по традицији памћена по храбрости, скромности и посвећености слободи и части српског народа. Рођена је 1897. на Цеву. Ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића. Учествовала је у Балканском рату као болничарка а у Првом светском рату се налазила уз свога оца у Мојковачкој бици као једина жена која је учествовала у тој бици.
Забележено је њено детаљно сведочење о потресним тренуцима Мојковачке битке. Захваљујући њеном памћењу упамћене су речи Ђуре Вукотића:
- Важно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела.
ВЕК ОД ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Србија изгубила 403.000 војника и 845.000 цивила (ФОТО)
Између два светска рата се удавала два пута и оба пута је остала удовица.
Флора је рођена 1876. у Јоркширу (Енглеска). У младости је учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. Радила је као секретарица. Уочи Првог светског рата је завршила курс за болничарке. У првој години рата Флора је радила као болничарка у "Гвозденом" пуку "Кнез Михаило".
У току повлачења ка Албанији се пријавила као војник‐добровољац и прикључила се борбеним јединицама у коме је већ војевала Милунка Савић. На Солунском фронту је постала командир одељења где се истакла у борбама код Горнићева и Кајмакчалана.
Због задобијених рана, неко време је провела у Енглеској где је објавила кратку аутобиографију "Енглескиња, жена-наредник у српској војсци" и заједно са Евелином Хаверфилд основала је Фонд за прикупљање помоћи српским војницима и ратним заробљеницима.
После опоравка се вратила у своју јединицу и учествовала у борбама. Постала је прва жена официр у српској историји. Удала се за свог ратног друга Јурија Јуденица.
Она је је руководила "Мобилном женском јединицом за болесне и рањене" у Великој Британији, основане 1907. године да координира деловање између пољских и стационарних болница у случају рата. Као поборник покрета жена за равноправност, Мабел је веровала да ће жене добити право гласа када буду доказале своју способност да учествују у одбрани земље.
То је био мотив да у Балканском рату и Првом светском рату организује болнице за пружање помоћи рањенима и болеснима. На челу Треће јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу, руководила је пољском болницом.
Објавила је књигу "Огњени мач у Србији и другде", коју је посветила престолонаследнику Александру Карађарђевићу и српском народу. У књизи је причала о дружењу са Србима и приказала Србина као сељака-војника који није суров и окрутан, дивљак зељан борбе, већ човек који воли своју породицу и отаџбину.
