КАКАВ ПРАЗНИК - ТАКВА И ДРЖАВА: У Хрватској бљешти споменик НАЈСРАМОТНИЈЕГ исхода у ИСТОРИЈИ међународне правде!
Годишњица је "Олује", у недостатку значајнијег, највећи дан у историји Хрватске.
Какав празник - таква и држава. Книн ће посетити председница Колинда, поносна на остварење хиљадугодишњег сна наших суседа, да живе у држави без Срба.
Гомиле омладине окићене усташким симболима здушно ће певати хитове несрећника Томпсона, који ће поносно витлати мачем, као симболом велике победе, којој су најблиставији моменти "Јасеновац и Градишка Стара". Истим сјајем попут "Бљеска" и снажно попут "Олује", тог дана ће на врху книнске тврђаве бљештати споменик несрећног времена и срамотног исхода у изведби међународне (не)правде.
- Да се зада такав ударац, да Срби практично нестану - речи Фрање Туђмана васкрсле су комплетну усташку идеологију, дајући јој поново државну залеђину и нови живот, а ЕУ ћутањем – рехабилитацију.
ДОСТОЈАНСТВЕНО и ЈЕДИНСТВЕНО! Важно је да дођемо у Крушедол како бисмо заједно послали СНАЖНУ ПОРУКУ о "Олуји"
"Све је пукло и отишло дођавола" Овако су изгледали ПОСЛЕДЊИ МИНУТИ Републике Српске Крајине
Парастос поводом 24. годишњице страдања Срба у акцији "Олуја"
Поносно чедовиште запада деведесетих, крајем 20. века поново се заиграло камама и јамама. Погром, прогон, масакрирање и бомбардовање колоне избеглица на Петровачкој цести само су оверили злочиначку основу најсветијег дана у комшилуку. Данас, "ослобођена" Крајина изгеда идентично као просечна запаљена или минирана српска кућа на истој тој земљи – закоровљена, пуста. Симбол хрватске победе су угашена огњишта, необрађене њиве и запуштена гробља, каже у једној својој колумни Бошко Козарски.
Никакву корист наши суседи немају од пусте Крајине, само архифашистичку сатисфакцију да је "задат такав ударац да Срби практично нестану!"
Судбина целог српског народа као да је стала у живот Александре Будимир Мандић, за коју пакао почиње у Грачацу, у Лики две године пре злочиначке "Олује". Имала је 13 година. Њена сестра 11. Отац јој је убијен на Велебиту. Није погинуо сам, већ је са њим убијено још двадесет двоје.
Били су измасакрирани.
Сахрањени су у заједничку гробницу, јер су се тако породице договориле.
Реч је о једном од најзверскијих и најподмуклијих злочина који су се десили на овим просторима.
Откривени ТАЈНИ ТРАНСКРИПТИ о паду Крајине: Разговори Милошевића, Младића, Аркана и Легије
Хрвати дивљали по Даблину славећи Олују: Усташке песме се ориле, а у ушима је одзвањало УБИЈ СРБИНА! (ФОТО)
ХРВАТИ НАМ ОТЕЛИ НАЈВЕЋУ СВЕТИЊУ! Док су КЛАЛИ СРБЕ у "ОЛУЈИ", поклонили ВАТИКАНУ НАЈСТАРИЈИ СРПСКИ ДОКУМЕНТ - БРУКА И СРАМОТА
Масакр над Србима се догодио на планини Велебит, на локацији Мали Алан, 22. јануара 1993. године, када су усташе мучиле, заклале и мучки убиле 22 особе српске националности, од којих и једну медицинску сестру. Српски камиони су тада упали у замку између две базе УНПРОФОР-а, базе на Матрасу-Свети Рок и Малог Алана. Осам српских војника је успело да се извуче из заседе и преживи, а њих 22 су заробљена и зверски масакрирана.
Усташе су им тада препречиле једини пут којим би могли да изађу, а после тога су заузели и везе комуникације и преко њих јавили српским војницима да на Малом Алану има рањеника. У замку је тада упала група од око 30 српских војника, међу којима је била и једна медицинска сестра.
Усташе су заробљене Србе зверски мучиле и убијале секирама, крамповима и лопатама. Српске снаге су тек после 10 дана успеле да ослободе ту локацију и нађу тела. Када су тела убијених допремљена у Грачац ради идентификације, породице су једва успеле да их препознају јер су жртве биле унакажене. Син једног од масакрираних, оца је препознао једино по каишу.
Др Бранимир Александрић, специјалиста судске медицине, је у свом налазу написао да се из видео-снимка недвосмислено види да се на већини погинулих, поред дејства пројектила и делова експлозивног средства, запажа и да су жртве убијане ножевима и бајонетима.
Да би судско-медицинско мишљење било што егзактније, др Александрић је у јулу 1995. године предложио да се тела појединих особа ексхумирају (она за које се експерти судске медицине одлуче), како би се уз детаљан судско-медицински опис повреда и начињених фотографија на ексхумацији, утврдио тачан начин на који су жртве убијене.
Александрић је предложио да се ексхумирају особе које су убијени шиљком и оштрицом механичког оруђа у пределу главе и врата, и у пределу других костију, као и особе које су усмрћене тупим механичким оруђем. У извештају др Александрића тада је наведено да би на ексхумацији такође било потребно направити видео- запис, који би служио као докуменат за презентовање пред Међународним судом.
Ђурић Драган син Иилије, рођен 2. јула 1951. године у Грачацу:
- Бројно стање наше војске било је знатно смањено због гаранција УНПРОФОР-а. Тог критичног дана, дакле 22.01.1993. године добили смо наређење да морамо у испомоћ нашима на Мали Алан.
Александар Вучић: Олуја је највеће ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ након Другог светског рата!
Ивица Дачић о хрватској прослави Олује: Вероватно је једина држава у Европи која слави етничко чишћење!
"Хвала Крајишницима што су од Србије направили ЛЕПШУ ЗЕМЉУ" Вучић позвао Србе у Крушедол, показаћемо да НЕ ЗАБОРАВЉАМО
- Приликом проласка поред осматрачнице УНПРОФОР-а они су нас снимили камерама што је иначе било неуобичајено. Кренули смо са два камиона, ја сам био у првом у којем је било нас двадесетак. Нападнути смо из заседе на удаљености од око 500 метара од осматрачнице УНПРОФОР-а на цести коју хрватски војници од почетка рата никад нису држали. По мом познавању терена немогуће је да хрватски војници дођу до цесте а да их припадници УНПРОФОР-а не примете.
- Наш камион тучен је и спреда, са стране и од позади. Шофер је погођен први па је камион стао. Пуцано је из аутоматског оружја. Кориштени су и дум-дум меци. Након пар секунди сам се прибрао и искочио из камиона. Склонио сам се иза једне букве, а затим спустио до једног мостића. Гледам како хрватски војници прилазе камионима и припуцавају. Схватио сам да морам спашавати главу и крећем према команди на Руци.
- Дошао сам до пункта УНПРОФОР-а, где сам наишао на наше борце који су кренули да нам помогну. Припадници УНПРОФОР-а блокирали су цесту с два камиона недозволивши да кренемо у помоћ...
- Трећи дан испоручују њих двадесет двоје. Довезоше их у пластичним врећама. Међу мртвима тражим брата Ђорђа. Једва сам га препознао. Имао је једну рану од метка у близини препоне. Лобања му разбијена. Кичма му сломљена. У руци стиснуо земљу и траву. Гледам и друга тела. Скоро су сви, поред рана од метака имали разбијене лобање...
Бркљач Дамир, син Дане, рођен 27. јануара 1972. године у Загребу, а живио у Грачацу:
- Налазио сам се у другом камиону. Седео сам поред оца Дане. Цесту којом смо се кретали обезбеђивао је УНПРОФОР. Када смо се приближили првом камиону на око 500 метара по нама је осута паљба с десне стране из шуме. Видим да је погођен Душан Јованчевић. Након што смо се прибрали, скачемо у јаругу на супротну страну од оне са које се пуца. Мислим да ми је отац тад био рањен у ногу.
- Узвраћамо ватру али само на кратко. Гледамо хрватске војнике како излазе из шуме и прилазе камионима. Повлачимо се у правцу пункта УНПРОФОР-а. УНПРОФОР-цима казујемо шта се десило, очекујемо да ће интервенисати. Уопште не реагују…
- Трећи дан преко команде УНПРОФОР-а сазнајемо да су свих двадесет двоје мртво. Међу њима је мој отац. На идентификацији је био мој ујак који ми је рекао да је отац био лакше рањен у ногу али да су га заклали, одсекли нос, а на леђима урезали крст ножем …
Где је нестало 500.000 Срба из Хрватске? Председник оштро о прошлости, Хрватској и Колинди Грабар Китаровић
За овај злочин још нико није одговарао.
- Два или три дана након сахране, мајка се разболела. Доживела је нервни слом, па је од јануара до октобра била у болници. С времена на време је долазила кући, али није могла издржати. Обесила се десет месеци после очеве смрти. Тако смо сестра и ја остале у рату скроз саме, прича Александра Будимир Мандић.
- После смрти родитеља сестра и ја потпуно саме смо се бринуле од себи. Имале смо ми родбину, мајка ми је иначе из Босне и тамо је имала браћу. У том тренутку, очев отац је био жив, његов брат и тетке, али нико од њих није био баш заинтересован да преузме бригу о нама. Зашто? Не знам. Можда такве околности у којима се живело. Био је рат. Сви су били на ратишту и свуда је било ратиште. И ето, ми смо ипак остале потпуно саме у Грачацу од 1993. до 1995. године. До "Олује".
- Сада је породица свугде расута.
- Отац ми је у та срећна времена радио у познатом мотелу "Лички кровови". И са тим искуством, две-три године пре рата отворили су он и мајка свој ресторан, тако да је било ту неке зараде и уштеђевине, али ни то није било не знам колико. Док је трајало, трајало је. После смо примали неку накнаду од војске, а то је било једва да се састави крај са крајем. Ми смо ишле у школу и бринуле саме о свему како смо знале и умеле. Ево и дан данас да ме питате како - не знам.
- Коначно, протеране смо. Тачно 4. августа. Уопште, толико су ми свежа сећања, и стално је то негде у мени присутно.
- Шта да кажем - једанаест дана сам бежала. Било ми је тешко и претешко. Не дај боже да ми се све то десило у овим годинама, не бих преживела. Али, тада смо преживљавали трауму за траумом, стрес за стресом. Не стигнем ни да се окренем, а стиже ме нова трагедија.
- Дошла сам прво у Инђију, из Инђије у Нови Сад, па онда право у Приштину. У Приштини је било јако тешко, јер сам ту била сама. До Косова сам стигла половином септембра, а тек после неколико месеци нашла сам сестру преко Црвеног крста у Београду. Нас две смо се пред "Олују" раздвојиле, јер је био летњи распуст, а она је завршила осми разред и имала је жељу да у Београду упише гимназију. Зато је са једном нашом пријатељицом отишла тамо, па за време "Олује" уопште није била у Грачацу. Тако смо изгубиле сваки контакт. Тек после неколико месеци је дошла до мене.
"Рат је био договорен, Милошевић и Туђман нису могли ништа да ураде": Бивши премијер Србије о распаду Југославије
- Неколико година по доласку, на Косову је избио рат. Све се поновило.
- Чим сам дошла 1995. године овде, знала сам шта ће бити. То сам одмах рекла. Само што сам у несрећи, имала срећу, да 1998. године, пошто ми се муж професионално бавио фудбалом, ми одемо у Црну Гору. Тако да сам тамо и родила старијег сина, и живели смо тамо у то време. Ипак, Драганова цела породица је остала на Косову, па сам опет све то преживљавала с њим. Када се мало смирила ситуација, често сам долазила и остајала овде по месец-два. Искрено, знала сам да ће овако бити. Не знам да ли је то неки исти сценарио, али ме овде свакодневно подсећа на то што је било у Хрватској. Само што овде то траје дуже.
Поново у Хрватској
- Отишла сам на ексхумацију очевог тела, јер сам желела да оца и мајку сахраним једно поред другог. Тих месец дана у Грачацу је било као да никада нисам отишла. Дошла сам на гробље, као да сам ту долазила сваки дан. Нисам могла уопште да заплачем. Несвесно идем кроз те стресне ситуације, али стигне то мене мало касније.
- Све што је за нама срушено и запаљено 1995. године, тако је и данас. Ту се није ништа променило. Осим стараца који су дошли ту да умру на свом огњишту, ту нема више људи. То није онај град. У Грачацу сам провела и најлепше, и најсрећније и најтужније тренутке.
- Када је годишњица смрти оца или мајке, обележавање "Олује", или када крстите децу, а нема ко да вам дође на крштење... тешке су то ствари. Није лако.
Колико год био трагичан тај историјски догађај, колико год боли то што злочинци без казне живе мирно, колико год и даље не копни туга за убијенима током тог етничког чишћења, толико се и историја, можда грубо, али дугорочно, за будуће генерације можда и корисно, поиграла са Србима - бројне ненасељене површине у Србији су оживеле - закључује Козарски.
