Не тражим милостињу, него посао: Милош и Марија гаје 4 сина у немаштини
Још при првом погледу преко тараба осети се сиромаштво у том дому на Каменичком путу
"Не тражим милостињу него посао" - ову реченицу је бар десет пута поновио Игор Младеновић (38), отац четворице малолетних синова у недовршеној и скромно опремљеној кући на периферији сиромашне вароши Бојник.
Нема га већ ТРИ МЕСЕЦА, потрошене и ЗАЛИХЕ: У Србији несташица НЕЗАМЕЊИВОГ лека?!
Још при првом погледу преко тараба осети се сиромаштво у том дому на Каменичком путу. Кућа грађена у неколико фаза од средине осамдесетих прошлога века, са назиданим спратом, који као да лебди у ваздуху, пише Југ медиа.
Пас лаје од страха пред непозваним гостима, које из куће пресрећу двојица буцкастих малишана с оцем.
Улазимо у кућу и тамо, упркос голом бетону, остарелом „смедеревцу“ и отрцаном намештају у дневној соби, затичемо мирис кухиње, топлину и љубав.
- Све што имамо одвајамо за децу. Наши дечаци су нам најважнији на свету, а за нас двоје што преостане - каже њихова мајка Марија (33), примећујући погледе придошлица на петогодишњег Обрена и трогодишњег Огњена, који пуцају од смеха и здравља.
Субота је, па су старији Миладин (11) и Младен (14) негде на спортском терену.
- Нама је то и најважније, да су деца здрава и да нас двоје служи здравље како бисмо их исхранили, ишколовали и извели на пут - надовезује се Игор, који нерадо прича о материјалном стању своје шесточлане породице.
А стање је такво да Младеновићи до пре неколико година нису имали струју, па је млади брачни пар двојицу старијих синова очувао под свећом. А када је коначно добијено одобрење за увођење струје, са бандерама и струјомером коштало је неколико десетина хиљада динара, које нису имали. Јер двоје родитеља у пуној физичкој снази нигде не раде јер нема где да раде.
- Тражио сам стални посао у Бојнику годинама, обећавано је па од обећања ништа није остало, нема где, општина сиромашна. Супруга је молила да буде чистачица, али ни за њу нигде није било посла - прича глава породице, млади човек који због тежачког рада изгледа 10 година старије.
Зато породица од пре пар година прима социјалну помоћ и дечји додатак, а Игор и Марија су и надничари. Он вози повремно тешке грађевинске машине у суседној Медвеђи, а она током лета бере воће за надницу, водећи млађу децу са собом.
- Само да ме здравље послужи и служи ме, за сада - каже, заборављајући да је само пре пет мунута рекао да има проблем са кичмом.
- Да, боли ме кичма и боли ме нога. Устанем ноћу од болова па шетам по кући чекајући да налет попусти - прича тихо да га деца која грле и љубе мајку – не чују.
У овај скромни дом је по први пут ушла машина за прање веша пре неколико месеци. Купљена је на кредит. Кућа је без купатила, деца о компјутерима и мобилним телефонима могу само да сањају, као и о бициклима. Окупљају се око малог телевизора и око „смедеревца“ у дневној соби јер се друге просторије, кроз које дува промаја, не греју.
- Огорчен сам на своју државу, на друштво, ма на све сам огорчен. Зато што овде нема посла и нема наде. Не видим будућност своје деце у Бојнику. Моја је намера да идем за Београд, да покушамо тамо, јер овде не ради ни једна фабрика - отвара при крају разговора душу отац четворице синова, завељен у оронулој фотељи, на чијем лицу се појави осмех само кад му приђу несташни малишани.
Шесточлана породица Mladennović једна је од ретких вишечланих породица са малом децом која је у бојничкој општини социјално угрожена, па социјалну помоћ примају углавном старија и ромска домаћинства будући да су се млађи одавде одавно иселили и дан-данас се селе чим пронађу шансу.
- Срамота ме је што примамо социјалну помоћ, ја нећу милостињу, већ посао, да радим и зарадим како бих прехранио децу, ишколовао их и извео на пут. А посла нема па нема - прича док нас испраћа преко прага и даље преко капије отац који као и остали млади људи жели да живи као сав нормалан свет.
