Анђела (28) из Београда је до скоро имала само 25 килограма, а онда је донела одлуку која ју је ИЗВУКЛА ИЗ МРТВИХ

Анђела Станојевић има 28 година. Рођена је у Београду и живи обичан живот - иде на посао, дружи се са пријатељима, игра фолклор, излази, шета и чита књиге.

Истрчала је неколико полумаратона, иако је пре само неколико година имала 25 килограма. Због анорексије и булимије имала је низ здравствених проблема, због којих јој је и живот био угрожен.

Борба је била дуга, али је Анђела победила. Данас се спрема за први маратон - у Љубљани 27. октобра.

Ово је њена прича:

- Људи мисле да је анорексија "само кад си мршав". Није, то је поремећај у глави - анорексија је имала мој ум и тело под контролом. А морам да признам да ни ја не знам тачан узрок свега. Психијатри увек кажу да је он негде далеко, у детињству, али ја не знам где.

Углавном, све је почело на првој години факултета. Целог живота сам све радила на време, играла фолклор 21 годину, била фино дете, завршавала све обавезе...

Када је кренуо факс, непрестано сам учила и почела мање да једем. Чак ми је и тада неко рекао нешто попут "могла би да мало смањиш стомак". Помислила сам, "ок, хајде да пробам".

Кренула сам да вежбам и водим рачуна о исхрани, иако сам увек пазила на то. Једноставно не волим брзу храну. Смршала сам неких седам килограма и људи су почели да ми говоре да супер изгледам. Ваљда ми се то допало. Онда је било, ајде још мало, па још мало... И изгубила сам контролу. Престала сам да једем, потпуно.

- Анорексија најчешће тако почиње - жељом да се ослаби како би се "постигла жељена тежина" - каже докторка Сања Животић, специјалиста дечије и адолесцентне психијатрије у КБЦ Драгиша Мишовић.

- Прво иде избегавање хране која гоји, што прикрива стварни циљ, губитак тежине, а потом смањивање оброка и израчунавање калоријских вредности, уз све мање уноса хране и течности, некада до потпуног изгладњивања - каже докторка.

Како наводи, то подразумева сакривање и бацање хране, избегавање оброка пред другима, узимање оброка у неуобичајено време или стриктно придржавање испланиране сатнице.

- Уз то се често практикује и претерано вежбање, па чак и коришћење лаксатива - истиче она.

Наравно, прича Анђела, све време сам лагала родитеље.

- "Јела сам код другарице" и тако то, па све у круг... А заправо сам сама себе лагала. Они су то одмах приметили, мајка се веома потресла, али сам успевала да је смирим. Другарица је живела у дому, па сам стално ишла код ње и то су такве невероватне лажи биле... Буквално сам почела да излазим из куће пре него што сване, пре него што се они пробуде, и враћала се касно ноћу. У међувремену им телефоном јавим где сам, кажем да сам јела и пила, да је све добро. А заправо кренем ујутру са Новог Београда, пешачим до факултета на Вождовцу и назад. Шетам, шетам, шетам, а не поједем ништа. У том тренутку се никада нисам мерила ни пред ким. Није било прилике, никада нисам била кући. Лагала јесам, подесим вагу, преварим... Сада је то можда и смешно, али тада није било уопште.

- Према истраживањима, једна од 200 девојака оболи од анорексије нервозе, најчешће у узрасту између 14. и 18. године живота- каже докторка Животић.

Типично, поремећај почиње у пубертету или у средњој адолесценцији, а болест се јавља и код младића, у пет до десет одсто од укупног броја оболелих.

- Једно време сам, на пример, јела шаку бадема на три дана. Последњих дана нисам јела уопште. Баш ништа... Седам, осам литара воде дневно, шољу кафе и то је то. Тада сам имала 25 килограма. Мислим да ни у првом основне нисам имала толико. А кад имаш 25 кила теби је увек хладно. Увек. Одем у кафану, сви у мајици на бретеле, а ја обучем два сакоа и тресем се од зиме. Да не говорим о седењу... Нисам могла да седнем на столицу. Тврдо. Нигде нисам могла да седнем. Тешко ми је било и да лежим, све је било тешко. Све те жуља, све те боли. То је пакао.На крају сам почела да падам на улици, уз степенице нисам могла да се попнем... Последњи пут кад сам пала покушала сам да отворим врата од лифта и нисам имала довољно снаге. Чини ми се да ни тада нисам била сасвим свесна у ком сам стању. Наравно да никада сама не бих отишла код лекара, али тада је већ било "не питаш се ништа, идемо" - прича Анђела.

Докторка Животић каже да се уз промене тежине истовремено одвија "невидљиви део поремећаја".

- Околина то у почетку најчешће не опажа - истиче она.

- Реч је о нереалном сагледавању свог тела у огледалу, уз страх од хране и страх од добијања на телесној тежини. Због тога особа која пати од анорексије нервозе, колико год имала килограма, себе доживљава дебелом - каже докторка.

То увек има и бројне последице, додаје.

- Страдају готово сви органски системи... Практично, ниједан не остаје поштеђен, а поремећај метаболизма и хормонски поремећаји могу довести до тешких оштећења, некада и са фаталним исходом - истиче докторка.

- Шест месеци раније сам са најбољом другарицом била код лекара - прича Анђела. 

- Она ме је молила, као и сви, али је можда њој било најлакше да ми приђе. "Ајде, молим те, само да одемо, да поразговараш са њима", рекла је и заказала ми у КБЦ Драгиша Мишовић. Отишли смо тамо и затекли гомилу девојака које су изгледале доста боље и здравије од мене. Сећам се мог коментара "ма дај, бре, види их, не изгледам ја тако". А кад сам ушла код докторке, она се жена шокирала... Рекла ми је да одем одмах по папире, узмем ствари и дођем да останем у болници. Изашла сам из ординације, поцепала кришом папире и рекла јој "нисам ја за ово, идемо кући". Тако је и било. Следећи пут сам завршила на ВМА. "Да си дошла седам дана касније било би касно", рекла ми је докторка. То је била друга година факултета.

- У психолошком смислу може се јавити читав низ симптома - нерасположење, безвољност, иритабилност, несаница, ниско самопоштовање, снижена концентрација, па све до идеја о самоубиству - наводи докторка Животић.

- Стопа смртности креће се од седам до 15 одсто и последица је телесних оштећења или самоубиства.

Све то, истиче, често је праћено проблемима у социјалном функционисању.

- Односи са другима осиромашују или се гасе, особа се изолује, своје дотадашње активности и интересовања запоставља, своди на минимум - каже Животић.

- Опоравак није био лак. Кренула сам редовно код психијатра, психолога, дијетолога, кога све не. Не кажем да они нису радили добро, нисам докторка па да знам, али ту је било проблема, није било лако. И даље сам лагала. Код психијатра никада не кажем све... А они су се уплашили за мене и било је "ајде сад све - и лекови и хормони..." Ту се ја нагло угојим, што ми је био велики шок - каже Анђела.

- Онда је наступио период који ми је био доста тежи...Почела сам са булимијом. То је било баш мучење. Чим поједем мало више од онога што ја мислим да је у реду - а немам појма шта је пристојна порција - одмах се преједем. Онда испразним цео фрижидер, поједем цео породични сладолед, на хлеб намажем... Ма све живо. Само зато што знам да ћу то да повратим. Све са намером. Као, повратићу и бићу ок. Наравно да нисам била ок. Глупо звучи, али кад сам имала анорексију готово сам била срећна, а са булимијом потпуно незадовољна, иако сам била колико-толико здравија, иако сам повраћала после сваког јела. Знала сам да су моји родитељи ок, јер су ме видели да једем, то ми је било битно. Додуше, били су ок све док ме нису провалили. Не сећам се како се то догодило, мајка ме је вероватно чула да повраћам. Све то је трајало до пре годину дана... Тада сам почела да радим, дошле су неке нове обавезе, трчала сам и све то ми је помогло.

- Мислим да су ми више помогли родитељи, пријатељи и спорт, него терапије и лекови који те само смире и успавају... Помислим на то понекад и данас, али кажем себи "не, Анђела, нећеш то радити."

Животић каже да је булимија често дуже скривена, јер особа има тежину која је у границама уобичајеног.

- Она, у налетима, уноси храну, обично кришом, понекад и у незамисливо великим количинама. На тренутак осећа олакшање од напетости која је претходно била присутна, а одмах затим психолошки ужас, обично у виду гриже савести, што привремено решава намерним изазивањем повраћања.

- Узроци настанка поремећаја исхране су комплексни - биолошки, психолошки, социјални - наводи докторка Животић.

- Истраживања показују да у одређеном броју случајева постоји генетска предиспозиција за поремећаје исхране, изоловано или у комбинацији са неким другим психијатријским поремећајима. У неким случајевима присутно је и искуство злостављања, утицај могу имати психолошки фактори унутар породице, социјални фактори, али и комплексни фактори унутрашње психолошке динамике.

Ту је још једна ствар - време у којем живимо.

- Наметнути критеријуми мршавости као једине пожељне естетике и формуле за личну и друштвену успешност и остварење могу допринети развоју болест - истиче она.

- Први корак лечења је препознавање и прихватање чињенице - пре свега код родитеља - да се ради о болести, а не о хировитом понашању - наводи Животић.

- До обољевања, оне који пате од анорексије околина би обично описала као послушне, одговорне, тихе и неупадљиве. Код оних - који болују од булимије нешто је израженија слаба контрола импулса, раздражљивост, склоност ка упуштању у опасне ситуације, те ту понекад виђамо и удружену злоупотребу алкохола и психоактивних супстанци.

Како каже, лечење је увек комплексно и дуготрајно.

- Потребно је обратити се стручњаку из области менталног здравља, а у лечење се укључују и адолесцент и читава породица. Брзог и лаког решења једноставно нема.

- Са трчањем сам почела пре око две године. Сасвим случајно, из неког ината. Јер "наравно да могу да истрчим полумаратон, шта" - прича Анђела.

- Прија ми, срећна сам. Кад истрчим буде ми супер. То је више од преласка километара. Тај осећај кад завршиш... Не знам како бих то објаснила. Баш је борба са самим собом. Нарочито те веће дужине када ти хиљаду пута кроз главу прође „ма шта ми ово треба, зашто ја ово себи радим, боље да станем..." И ту се бориш са собом... "Ајде, издржи..." И победим себе сваки пут. Шта знам, стварно сам раније била срећна, полагала све живе испите, све ми је ишло лепо. Једино због чега бих волела да вратим време јесте што сам родитељима направила проблема и проблема. Због тога ми је баш жао, знам да су били бескрајно тужни. Ово све остало није било тешко, булимија ми је много теже пала. Ја притом не волим да једем гомилу ствари... Да постоји таблетица за доручак, ручак и вечеру било би супер. И да имам кафу и воду, милина. Волим грејп и бадем.

Нисам бројала медаље, али имам их двадесетак. То су све трке од по пет, десет километара или полумаратони. Маратон још нисам истрчала, али се спремам за Љубљану 27. октобра, а волела бих да истрчим и маратон у Атини - напомиње Анђела.

Најдража трка јој је Београдска поноћна трка (Белграде midnight рун) јер почиње ноћу и као стартни број добија се комбинација бројева.

- Онда добијеш коверту у којој ти пише шта је сваки број - које локације за који период треба да истрчиш. На пример, Маракана, Сајам... И нема правила, можеш да трчиш куда год желиш. Има тако баш забавних ствари. Ако не трчите, почните. Данас трчим скоро сваки дан. Барем пет километара, не мора више. И даље тренирам фолклор, па тешко успевам да организујем посао, концерт, трчање... Али пливам, борим се. Прва ствар на коју помислим кад се осврнем је зашто сам све то себи дозволила и допустила. Онда помислим како око себе имам страва људе, који су чак и тада били ту за мене. Жао ми је што сам неке ствари... Покварила, да не кажем неку ружну реч. Направила сам хиљаду проблема које бих волела да нисам, али добро, то је само још једна животна лекција. Додуше, лекција која никада више не би смела да се понови - закључује Анђела.