ПРВА ЛИНИЈА ФРОНТА: Жестока БОРБА на Бањици, пацијенти лебде између живота и смрти!
Институт за ортопедију „Бањица“ такође се бори с короном, пацијенти су им у операционим салама, где лебде између живота и смрти док они у белим скафандерима дају све од себе да победе у великој бици с овом болешћу
Дугим ходником Института за ортопедију "Бањица" "пролази" респиратор. Одзвања котрљање точкића. Бели скафандер га гура, велика врата се отварају. Огромни скенер чека.
НА ПОМОЛУ ОГРАНИЧЕЊЕ КРЕТАЊА? Журке и окупљања ће морати да се САНКЦИОНИШУ!
КО ЋЕ СВЕ МОРАТИ ДА СЕ ВАКЦИНИШЕ? Отклоњена свака дилема - вакцинација против ковида ће бити ДОБРОВОЉНА!
КАКВЕ СУ САДА ЦЕНЕ "СВЕТОГ ТРОЈСТВА" У СРБИЈИ? Детаљан ценовник главног оружја у борби против корона вируса
- Дај продужни - виче један "скафандер"
- Онај бели, тамо десно - други ће.
Монитор
Трећи држи црево. Сви се сјатише. Прикључују респиратор. Пацијенти с интензивне стижу на снимање плућа. И оне интубиране горе, на интензивној, прикачиће на покретни респиратор, довести спрат испод, а онда прикључити на ову машину. Да су живи док их сниме. И виде докле је корона дошла. Шта је још уништила. Или су је, можда, мало зауздали...
Укључи се монитор. Равне линије чекају да се неко "прикачи".
- Пролаз, пролаз!
Стиже кревет за којим се вуче боца кисеоника. Респиратор ће сачекати следећег пацијента. Овом, полусвесном, боца ваздух даје. Глава му пала на страну. Везан је за кревет. Неки од короне постану агресивни. Нема кисеоника, нема ни разума.
- Еј, овде је остао магнет.
- Одвезуј.
- Све одвезано?
- Ај, сад. Један, два, три! О-рук!
Метална врата
Успеше. Лежи под огромном "куполом" скенера. Врата се затварају...
Ми крећемо горе. У интензивну. Метална врата, ко какав лифт, шире се... Пишти и блинка на све стране. Лево зимус беху операционе сале. Сада су ту респиратори, кисеоник... и они који знају и који не знају шта их је снашло. Али нико од њих не зна шта их чека. Нико с овим ђаволом не зна какав је крај... Сви се боре. Сви дају и више но што могу...
Десно интензивна. Два реда кревета, них троје, четворо свесно. Остали између овог и оног света - на респиратору. Све то пети дан гледа и Жељко Ивановић (61) из Добановаца. Дијабетичар.
- Сад могу да дишем. Постигао сам већ сатурацију 93, а падао сам на 60. Мислим да сам се провукао и извукао, али видећемо. И глас ми се вратио. Свака част овим младим људима. Боре се и дају максимум да би спасли нечији живот. Треба ценити кад већ ‘оће сад неко да ти помогне - вели Жељко.
Живот му се повратио, ал’ га нова "мука" мучи.
- Гладан сам. А не дају ништа човек да поједе. Добили смо шољицу нечега, немам појма ни шта је. Цркох од глади.
Поглед му оде на "цимере".
- Много је тужно...
У том часу сви скафандери потрчаше.
- Брзо, брзо...
Најтежи талас
У боксу на дну сви се сјатише. Реанимација.
- Сад му дају оне шокове. И тако и дан и ноћ. Тешко ми и да кажем чега сам се све нагледао - Жељко ће.
У оном боксу виде се, с дна интензивне, само скафандери око кревета. И две руке које се равномерно дижу и спуштају. Спуштају и дижу дефибрилатор... Живот у то тело покушавају да врате.
- Гледаш, а не можеш да помогнеш. Туга и само туга... - заврти Жељко главом. Излазе из бокса. Један по један.
- Успела је реанимација. То је стална борба. Нажалост, овако је свакодневно - прича у трку др Светлана Динић, начелница анестезије, док хвата телефон за хитан позив.
Шета до дна интензивне. Окреће кругове. Ево је опет.
- Имам утисак да су у овом трећем таласу пацијенти најтежи. Вирус нас сваки пут изненади. Боримо се свим средствима. Наш број је ограничен, а и снаге су нам ограничене. Реанимација је сада успела. Али врло је неизвесно како ће то све на крају да буде - прича док се враћа у онај бокс.
Отварају се она тешка метална врата. Враћа се мученик са скенера. Везан. Правац операциона сала. Ту му је место. Вакат је следећег да воде на скенер. А и нама је вакат да крећемо.
Маше Жељко. Маше и Шоне, тако му на скафандеру пише. Позирају нам за крај. Осмеси међу живим лешевима... Ужас који не можеш да гледаш. И ужас кога свако мора да буде свестан... Јер свако од нас може бити један од њих. Ни жив, ни мртав. На путу чији крај нико живи не зна...
