РАДОВАН РАДУЛОВИЋ, УДРУЖЕЊЕ ВОЉА ЗА ЖИВОТОМ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ: Поносан сам на помоћ коју пружамо деци инвалидима, најбољи смо у Србији

-Увек кад неко за себе каже да је најбољи то звучи помало надмено али, напросто, чињенице су такве, у Србији не постоји удружење које се бави пружањем помоћи деци са инвалидитетом које се по резултатима и приближно може мерити са нашим удружењем – каже у разговору за портал "Србија данас" Радован Радуловић (46), оснивач и председник Удружења особа са церабралном и дечијом парализом "Воља за животом" из Велике Плане.

-По томе што нико о деци не брине стручно и брижљиво колико то чини наше Удружење, по томе што смо на путу да деци која имају најтежи облик инвалидитета обезбедимо двадесет четворочасовни боравак у нашим просторијама и што смо деци инвалидима, која могу да буду радно ангажована, обезбедили посао у оквиру нашег Удружења. А о квалитету и стручности услуга које пружамо говори и то што имамо чак три лиценце из система социјалне заштите.

-Лиценца за услугу лични пратилац детета, лиценца за персоналну асистенцију, лиценца за пружање услуге дневни боравак, а ускоро ћемо добити и лиценцу за услугу становање уз подршку. У Србији не постоји невладино удружење која има четири лиценце из ове области, а вероватно ни у целој Европи.

-Основани смо 2003. године, догодине славимо две деценије рада.

-Иницијатор сам ја, а имао сам велику подршку. Од људи чија деца имају проблем са неким обликом инвалидитета, преко Општине, до министарства надлежног за социјалну политику и бројних донатора. Од особа које су ми помогле поменуо бих сада већ покојну књижевницу Верицу Ранковић и докторку Мирјану Барјактаревић.

-Акција на уређивању градских саобраћајница, тако да би се њима могле кретати особе са инвалидитетом. 

-Одличан. По омогућеном приступу инвалидима саобраћајницама и јавним установама Велика Плана је без конкуренције најбоља општина у Србији. У то време смо радили као Клуб особа са инвалидитетом "Срце на длану" у згради где је некад била општина. Онда смо, 2006. године,  кад смо ојачали и постали препознатљиви, добили и своју зграду. То је заједнички пројекат министарства социјалне политике и плањанске општине. У том објекту радимо.

-На доњем спрату, у просторијама површине 110 метара, пружамо услугу дневни боравак. Ту од осам ујутро до четири сата поподне борави дванаесторо деце.

-То су неговатељице Ивана Рашић и Снежана Стојиљковић, мастер дефектолог Марија Никодијевић и дипломирани специјални педагог Ана Костадиновић. Надам се да ћемо се ускоро проширити и на горњи спрат, што би нам омогућило да деци пружимо не само квалитетнији дневни боравак већ и да о деци која су тежи инвалиди, а којима су родитељи умрли, или просто не постоје услови да остану у породици, бринемо 24 сата.

-Три ромске породице.

-Праве нам велике проблеме. Довољно је да видите количину смећа око зграде да вам све буде јасно. Галаме. Праве хаос. Једном су нам умало запалили зграду. Очајнички покушавамо да то решимо.

-Да их уз помоћ Општине иселимо на неку другу локацију. Конкурисали смо за пројекат "Социјално становање" код  УНОПС-а, управо с циљем да тим ромским породицама купимо куће на селу, са окућницом. Да и оне, ако желе, могу да раде.

-Сваке године децу по десет дана водимо у Грчку на море. Иду без родитеља, да би се што више осамосталила. Најмање једном их водимо по седам дана у Врњачку Бању и на Златибор. Ове године смо тамо ишли два пута. Са поносом истичем да смо децу водили на Охридско језеро, на Фрушку гору, Дивчибаре, Тару и друга места.

-Новцем који добијемо од министарства за социјалну политику и Општине Велика Плана. А имамо и доста донатора. На пример, пројекат "Кућа сунца" смо реализовали уз помоћ више од шездесет донатора из Велике Плане али и суседних општина. Највише су нам помогле плањанске фирме "Момент", "Плана промет" и "Грађевинар", "Дејан колор" из Лозовика и "Стакло склоп" из Марковца.

-Дубравка и Мирче Милошевић из Влашког Дола, код Жабара, родитељи детета које је инвалид, су у Старом Селу код Плане купили једно сеоско домаћинство, са две куће и дали нам је да је бесплатно користимо у следећих десет година. Ми смо те куће спојили у једну, у потпуности их реконструисали и добили леп простор за боравак деце. У кући имамо две спаваће собе за мушку децу, две за женску, дневни боравак, мушки и женски санитарни чвор, кухињу и трпезарију. Ништа не заостаје за хотелским смештајем.

-Намера нам је да у њу сместимо једанаесторо деце, шест женских и петоро мушких, чији степен инвалидитета дозвољава да раде, да привређују. Остало нам је још да у објекат уведемо грејање и онда можемо да примимо прве станаре. Мада деца овде већ долазе, окупљају се преко дана и раде. Наиме, опет уз помоћ донатора, међу којима је и Општина Велика Плана, изградили смо халу за прераду воћа и поврћа, са хладњачом и сушаром.

-Да. С тим што се још уходавамо, немамо уговорен пласман осушеног воћа већ га продајемо овако, директно, људима које знамо. Имамо одлично сушено грожђе.

-Е њоме се посебно поносимо и деца су њоме одушевљена. Тренутно имамо 150 кокошака, шеснаест врста. Прави мали пернати зоолошки врт. Али наглашавам да то нису обичне кокошке, у питању је украсна ситна живина.  Продајемо јаја и пилиће. Мирче Милошевић нам је купио инкубаторску станицу, за 600 јаја. Управо сад су ми јавили да су јутрос, 3.јануара,  почели да излазе први пилићи.

-Тамо имамо запослене три особе са инвалидитетом, које ми плаћамо и још четири, које финансира Служба за национално запошљавање. Деца им помажу.

-Не да сам задовољан, већ сам срећан. Као што видите и сам сам тежак инвалид. У овоме сам пронашао смисао живота. Велика је ствар што могу да помогнем деци којима је судбина била да се роде као инвалиди или да то, на своју и несрећу својих родитеља,  постану.