Снежана је бициклом обишла земљу Ким Џонг Уна: У Северној Кореји захтевају ПОШТОВАЊЕ и одмах објасне шта никако не смете радити
Снежана Радојичић, путописац, блогер и бициклиста на свом омиљеном возилу прошла је земљом Ким Џонг Уна - Северном Корејом.
Србија је богата митовима о Северној Кореји, а многи од њих су чак и истинити. Међутим, културолошке разлике између две нације су знатне, те разумевање просечног грађанина Северне Кореје није тако једноставно за људе у Србији.
- Не, уопште нисам имала предрасуде. Што се тиче водича, у Кореју не можете отићи самостално. Морате ићи преко организоване групе. Строго је одређено кретање. Имате пратњу два водича и идете само онуда куда они желе да вас воде.
"Велика шанса за мог пријатеља Кима" Трамп ПОСЛАО ПОРУКУ лидеру Северне Кореје, напомињући ЈЕДАН УСЛОВ
- Не, не прегледају фотографије. То је један од стереотипа. Кореја помера доста своје границе и правила, отвара се и постаје флексибилнија. Наравно, постоје правила о фотографисању која морају бити испоштована и ако водичи примете да се та правила не поштују, они замоле да се избрише фотографија која није требало да буде снимљена. То је све ствар лепе комуникације између водича и нас. Нека од тих правила су за нас бесмислена, али није на нама да судимо.
- Нас је било само троје. То је била бициклистичка група. Са нама су били и двојица водича, као и водич из западне агенције. Моје колеге из групе су били Џек из Новог Зеланда и Микелас из Грчке, али они су били крајње незаинтересовани да питају било шта, што сам ја искористила до максимума и стално сам запиткивала, зато је књига тако обимна.
- Они нису били расположени да своје закључке, ако су их и имали, деле са другима. Мој утисак је био да су они дошли само да возе бицикл. Они немају прошлост у старој Југославији да пореде и праве паралеле. Због тога немају ни дубље разумевање свега онога што се догађа у Северној Кореји.
- Посетили смо некадашњу престоницу Каесонг која је на самој садашњој граници са Јужном Корејом. Ту се налазе гробнице њихових краљева, оснивача династије Коријо. Доста тога смо научили. Осим што је све лепо осмишљено, водичима је заиста стало да људи науче доста о њиховој земљи и улажу много напора. Чак нас и преслишавају да виде да ли смо добро запамтили нешто.
- Нема могућности за тако нешто. Била је једна девојка у Великој народној читаоници, у читаоници за напредни енглески. Видела сам да раде неко компликовано глаголско време. Она је седела позади. Пошто сам ја била једина жена у групи, она се одушевила кад ме видела. Поздравили смо се и ја сам хтела да похвалим њен изговор енглеског. Хтела сам да је питам шта ће јој боље знање енглеског донети у професионалном смислу, што би ми већ открило неке ствари. Међутим, онда је колега Миколас утрчао и питао је "да ли јој је тежак енглески", што је глупо питање. Онда је наишао водич и рекао да морамо да наставимо. Приметно је да становништво избегава било какав контакт са нама. У метроу је био дечко који је учио енглески, ја сам желела сам да остварим контакт, али је било врло упадљиво да он то не жели. Водич ми је рекао да, ако бих зауставила некога (јер се дешавало да возим бицикл и останем сама и пролазим кроз поља, насељена места и била сам у прилици да их ословим, фотографишем), они би имали обавезу да дођу и да се пожале да је странац покушао да оствари контакт са њима.
Трамп у сусрет самиту: С. Кореја би могла да буде економска сила
- Кад уплатите аконтацију за Северну Кореју добијете списак правила шта смете да радите, а шта не. Правилник је јасан, таксативан и то вам водичи понове више пута, јер су и они у проблему ако дође до неког прекршаја. Нема ту много правила, врло брзо се схвати шта се сме, а шта не. Када сте несигурни, онда их питате. Њима је најбитније да покажете поштовање према ономе што је њима битно и то је оно што траже од вас.
- Корејанци имају обавезу да сваког априла крече фасаде зграда у центру и то је јако лепо видети, али кад се камером зумирају прозори, види се пропала дрвенарија, многи немају ни стакла, неки имају соларне панеле, пошто немају струје. Ја не мислим да се ради о Потемкиновим селима. Оно што сам ја видела, што сам научила тамо и што су ми потврдили, постоје сталежи засновани на партијској припадности и заслугама генерација од 1925. године, када је почела борба против Јапанаца. Само привилеговани сталежи могу да живе у Пјонгјангу и они имају релативно добре услове живота. Неки од њих могу и да путују, студирају у иностранству итд... Оно што сам ја видела у забитима то је јако лоше, као у забитима у Србији. Куће су распаднуте, јако сиромашно се живи.
Они то не желе да покажу и то је строго забрањено фотографисати. Ја сам им рекла да таквих села има и по источној Србији и Старој планини, али њима је стало да покажу своје најлепше лице. Ипак, мислим да су постали жртва сопствене пропаганде и неке ствари не признају, што нема логике, јер крију нешто што је очигледно. Не мислим да је стандард висок, али за неке људе јесте. Зими је јако тешко на селима јер нема струје, нема грејања, а кува се у једној кући за целу задругу. Они добијају намирнице према заслузи тог месеца, тако да већина становништва врло тешко живи.
- Јако су чисти, врло су уредни. Народ је тих, као и Јапанци. Такође, корејски народ је веома љубазан, а такође су и пристојни у најширем смислу те речи, почев од облачења. Тамо нема западњачке гардеробе, не зато што је она забрањена, већ зато што нико не жели да то носи. То је далекоисточни менталитет у ком нико не жели да се издваја, да буде другачији. Ја сам сигурна да не постоји декретом забрана да се не носе фармерке, већ нико не жели да буде другачији. Цео Далеки исток је такав. Они воде рачуна о облачењу, понашању и манирима. Чак и у најсиромашнијим селима се све беспрекорно одржава, све је уредно, али је тако и у Јужној Кореји. Народ је врло вредан и то ми се јако допада код њих.
Све је разлика. Северна Кореја је као музеј, потпуно ретро, без додира са стварним светом. Они живе у неким другачијим димензијима, а и вредности су другачије. У Северној Кореји све прославе су везане за лидере, култ личности је веома јак. Има тамо добрих ствари, али ја тамо не бих живела. Људи наклоњени левим политичким опцијама, проглашавају Северну Кореју рајском земљом, а никад нису били тамо и осетили како то изгледа. Ја сам расла у комунистичко време и знам како је изгледала и Румунија, Русија... То је врло сличан модел.
- Не можемо ми из наше позиције да судимо њима. Све је лепо шта нама показују, али кад обратите пажњу на детаље, запитате се „где ти људи иду, сви у једној колони, у недељу ујутру у 9? Зашто иду? Куда су кренули? Зашто онај ко се враћа њега заустављају неки униформисани људи?" Ја се нигде не опредељујем, али мени се, као некоме ко живи за слободу у сваком смислу, никако не допада што је тамо све као у војсци. Са друге стране, они немају ствари које чине неслободним Западну културу, попут банака, кредита... Тако да, има добрих ствари, али има и оних других.
ЕВО ЗАШТО СУ СВИ ГЛЕДАЛИ У КИМОВУ ЛИМУЗИНУ: Када је продефиловао, једна ствар је свима запала за око (ФОТО/ВИДЕО)
Мешање у унутрашње ствари других држава је одавно образац понашања у Америци, а у мекдонализованим земљама такав малигни начин гледања на друге државе постаје све више уобичајен. Ипак, здрава радозналост, културно спознаја једне државе и проучавање менталитета једне нације представља културну и цивилизацијску вредност, као у овом случају.
