"ОСТАВИО ЈЕ РАНАЦ ПУН МУНИЦИЈЕ ПОРЕД КЛУПЕ ГДЕ ЈЕ СЕДЕЛА МОЈА ЋЕРКА" Болна исповест мајке УБИЈЕНЕ девојчице у Рибникару: Тај КРИК памтићу заувек
Родитељи убијене девојчице говорили су о масакру у Основној школи "Владислав Рибникар".
Данас је обележена годишњица масакра у Основној школи "Владислав Рибникар" у којем је 3. маја 2023. године убијено 10 особа, девет ученика и школски чувар. У документарном филму "Бол" на "РТС-у" родитељи убијене девојчице говорили кроз сузе о кобном дану.
-Први и други мај смо провели на плацу. Рекла сам да су нам деца толико добра да се мени плаче. Све у што смо их усмеравали, ето ту је, ту је, пред нама је'. И ја сам заиста за тај празник доживела њихов процват. И када смо се вратили другог увече, дошла је моја пријатељица да нас дотера све. И деца су имала сликање за школски алманах. Моја ћерка се по први пут у животу исфенирала. И онако професионално. И онако пипа своју косу како је глатка и лепа. Она је пожелела тај дан да крене у школу пре времена.
Онако каже 'ја идем, не могу више да чекам'. Била је узбуђена, била је срећна. Једва је чекала да види другаре. Потпуно је срећна, отишла у школу. И после десет минута звони неко на врата када оно она. Ја кажем, шта је било? Каже, заборавила сам картоне за техничко. И млађа сестра јој каже 'знам ја секо где су ти'. Онако, сва срећна", започела је мајка убијене девојчице.
Нико тада није ни слутио шта би могло да се догоди. Она је звала ћерку када је чула прве информације о пуцњави у школи, али пошто се она није јављала на телефон, отишла је до школе.
-Ја тако трчећи наилазим на њене најбоље другарице које седе у колима хитне помоћи са крвавим кошуљама. И ја ту потпуни шок доживим. Ја кажем 'децо, шта се десило?' И они не могу да причају. Ја кажем, 'па где је моја ћерка?' Ја сад тражим поглед они ми кажу 'не знамо'. И ја сада тако трчим, наилазим на млађе дете, на моје родитеље, видим да је она добро и тражим даље, тражим, тражим.У међувремену неку децу изводе из школе и оно чему се ја надам јесте да ћу ја сачекати и знам колико се уплашила и мој је једини задатак да њу загрлим и да је утешим. Ја њу зовем, али телефон избацује. Питам другарицу, а где си ти? Каже, па ми смо кући, ми смо се сви разишли. Свако је отишао својим кућама. Ја одлазим испред полицијске станице и тада заправо први пут пристајем да се померим одатле испред школе и сад испред мене стоји полицијски службеник каже 'sačekajte да вас прозову' и ја сада чекам шта ће да се деси и одједном видим тату ког сам видела испред школе испоставило се да је то отац њене другарице и он се сада спушта тим степеницама и плаче. Ја не знам човека, али питам га 'извините, али зашто плачете? Шта су вам рекли? Ја не знам зашто смо ми дошли овде'. И он каже онако зачуђен ме гледа као 'шта ти није јасно, како шта су ми рекли? Да је моја ћерка погинула'. И ја тада заправо успевам да освестим тај ужас и зашто сам ја ту. Тако сам сазнала. И сад чекате да вам неко потврди и да каже жао ми је. И када он каже жао ми је, ви онда заправо пуштате тај крик који у вама чучи од 8.45 и више не чујете ништа. Ништа. И ја тада зовем маму у том тешком стању шока, изговарам само три речи" - казала је мајка девојчице.
-Оно што јесте чињеница јесте да је он оставио ранац пун муниције поред клупе моје ћерке и није имао ни један реалан разлог да се заустави. Она му се супротставила и то једина. Ја не бих рекла да га је зауставила, она га је добро зауставила. Она је била једна чиста душа, доброта. Увек је узимала најслабије куче или маче да га заштити, а у школи је волела дружења на одморима - закључила је мајка убијене девојчице.
Извор: Србија Данас