Италијански амбасадор је остао у Београду за време бомбардовања: Када се сетим ОВЕ СТВАРИ и данас се НАЈЕЖИМ

Бивши италијански амбасадор у Србији Рикардо Сеса - службовао у нашем главном граду током бомбардовања 1999. године - каже да ће Београд заувек остати у његовом срцу. Он је у интервјуу рекао да је Београд био његово прво амбасадорско место на које је упућен 4. јула 1997. године. 

- Италија је увек гледала на Југославију са великом пажњом и сматрала је истински пријатељском земљом, а Јадранско море не као границу, већ као пут повезивања Италије са балканским простором, где је Београд одувек био од примарног значаја - рекао је он.

Када је почело бомбардовање 1999. године, по наређењу из Рима о евакуацији, супруга Стефанија напушта Београд последњим авионом "Алиталије", после чега је затворен аеродром.

- Моја влада је одлучила да је прикладно да останем, да амбасада остане отворена и ја сам изразио спремност да то учиним. Био сам позван на консултације‚ и након кратког времена вратио се у Београд. Влада је желела да има оријентир у ситуацији, а ја сам се изјаснио да се стављам на располагање. Рекли су ми у Риму: 'Идеш у Београд, али у било ком тренутку ако схватиш да је твоја безбедност доведена у питање, обавести нас да се враћаш - испричао је он.

Каже да је живео под бомбама, као и сви становници Београда, поштујући инструкције власти: замрачени прозори, не излазити из амбасаде...

- Живели смо са извесном узнемиреношћу и страхом, може се рећи слободно. Сетите се да су прва бомбардовања уследила веома близу наше амбасаде и осетили смо их више него јасно, а потом смо се навикли, као и српски народ. Једна ствар која ме је истински импресионирала јесте виталност српског народа који је после првих бомбардовања поново започео своју свакодневицу, све до сирена. Српски народ поседује изузетну гордост, понос, виталност, гледао сам редове људи пред амбасадом, како стоје читаве ноћи да би добили визу да оду у иностранство, а некада је југословенски пасош био више него престижан - стоје и чекају са поносом и гордошћу - рекао је.

Амбасадор Рикардо Сеса воли људе, навикао да је међу њима, да излази, да се дружи. Првих дана бомбардовања његово обезбеђење саветовало му је да не напушта амбасаду, јер су му објашњавали да постоји могућност "непријатељских ставова и одбојности према дипломатском особљу". Тако је једно време живео затворен у амбасади, а онда му је постало сувише тесно, осећао се као затвореник.

- И једнога дана донесем одлуку да изађем, био сам радознао шта то може да ми се деси. Одвезли су ме колима до Трга републике, ту сам хтео да изађем и идем пешице, а моје обезбеђење било је више него забринуто. Није ми се десило ништа ружно. Напротив, у једном тренутку неки људи су ме препознали, приближили су се да ми стегну руку и изразе радост, јер је италијански амбасадор остао са њима под бомбама. То нећу никада заборавити - присећа се Сеса.

Испричао је да је са супругом "пре тих трагичних дана редовно одлазио на сајам антиквитета".

- После бомбардовања поново се отворио на једном месту недалеко од амбасаде и чинило ми се, а већ су нас тамо познавали, да није поштено да се не појавим, као што смо то чинили све време пре бомбардовања. Моје обезбеђење оде раније да осмотри терен да ли би могло бити опасно, то им је посао, ја им кажем - ништа тамо нема опасно.

Долазим, дакле, у пратњи мојих сарадника, било је то неко место где се силазило од улаза неколико степеница, неко ме је одоздо видео да силазим и почиње аплауз! И сада се најежим када се сетим тог тренутка, а када сам сишао, пришло ми је њих неколико који су ту излагали своје предмете рекавши: 'Видимо да сте дошли са својим обезбеђењем - сетите се да смо у Београду ми ваше обезбеђење - испричао је Сеса.