Најбољи пример контраофанзиве или како је Живојин Мишић одржао лекцију која је ушла у УЏБЕНИКЕ
Ништа нам није ишло на руку. И таман кад је све деловало као да ће Србија да капитулира, десио се преокрет у команди Прве армије. Тадашњи командант генерал Петар Бојовић морао је да се повуче услед рањавања, а команду је прузео генерал Живојин Мишић.
Аустроугарски генералштаб предвођен Оскаром Поћореком припремао је озбиљан план офанзиве. Након Церске битке српској војсци је био неопходан предах због попуне снага и резерве као и муниције коју су чекали да добију од савезника. Непријатељ је имао јасно зацртан циљ- заувек елиминсати Србију са тадашње карте света. Поћорековом наредбом покренута је офанзива 16. новембра 1914. године у нади да је српска војска сасвим дезорганизована и да неће моћи адекватно да одговори на напад.
У том тренутку Аустроугарска војска бројала је 400.000 војника и 400 топова наспрам српске са 270.000 војника и 426 топова. Поћорек је имао јасан циљ. Заузети Београд, а потом продирати даље ка центру и југу земље.
Прва армија српске војске под командом генерала Живојиина Мишића држала је своје положаје све до 26. новембра када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење које се завршило успешно са минимално губитака.
У међувремену, док је српска војска била у повлачењу стигла је савезничка помоћ а са њом и нови проблеми. Наиме чауре за топове биле су дуже од српских за 2,5 милиметара. У Нишу је муниција морала бити демонтирана према величини српских топова и муњевитом брзином бити враћена на фронт. Небрањени Београд пао је 2. децембра. Аустроугарска је увелико славила победу, а савезници су отписали Србију.
Онда се десио преокрет!
Прва армија је добила допуну у виду ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. Стигле су и прерађене гранате из Ниша. Српски морал је подигнут, док је на другој страни опао због слабе линије снабдевања. Наиме Аустроугари да би се прехранили, морали су да пљачкају.
Рано ујутру, 3. децембра српска војска креће у контраофанзиву. Шуњајући се према аустроугарским рововима, наређен је јуриш у тренутку када је нерпијатељ то најмање очекивао. Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Непријатељ је гоњен све до Ваљева, заробљено је на хиљаде војника и стотине официра. То је изазвало свеопшту панику код аустиугарске војске и довело до тоталне дезорганизације. Генерал Поћорек је узалудно веровао да ће моћи да сачува освојене делове Србије уколико се повуче на боље положаје. Српске трупе улазе у Београд 15. децембра, освајају аустроугарске топове и гађају у аустоугарске понтонске мостове. Краљ Петар И победоносно је умарширао у Београд 16. децембра, и то је означило завршетак битке.
