"СЕДАМ НОЖЕВА" КОЈЕ ЈЕ МИЛОВ РЕЖИМ "ЗАРИО У ЛЕЂА" СРБИЈИ И СРБИМА: Господар живота и смрти из Подгорице СВАЂА братске народе
Намерно изазивање тензија и додатно погоршавање већ пољуљаних односа Црне Горе и Србије - укратко то је деловање црногорског председника Мила Ђукановића.
Оно је оличено и у његовој најновијој иницијативи створи законски основ да Српској православној цркви (СПЦ) може да одузме имовину у Црној Гори.
Да, његовој држави, јер Црна Гора, нажалост и пречесто тако изгледа, а одузимање имовине СПЦ сасвим сигурно није први Ђукановићев потез против српске мањине и покушај да под плаштом "одбране интереса Црне Горе" оснажи и задржи челну позицију, коју је "освојио" још пре 28 година и укупно шест мадата, што председничких, што премијерских.
Још пре коју годину, угледни лист "The Индепендент" црногорског лидера рангирао је на двадесето место најбогатијих председника света. Процењено је да је "тежак" десет милиона фунти: "Мистериозно богат, пориче наводе да је уплетен у посао уносног кријумчарења дувана", наводи лист.
Паре су моћ, моћ је власт и обрнуто - рачуница је јасна.
СРБИ ПОРАЗИЛИ МИЛА ЂУКАНОВИЋА! Највећим скупом у историји Црне Горе одбранили светиње и ПОЛОЖИЛИ ЗАКЛЕТВУ
ОБЕЛЕЖЕН ДАН МУП-а СРБИЈЕ: Бројне свечаности и приказ способности полиције
Мило је урадио нешто што прижељкују Тачи и Харадинај, а не зна истину још из времена краљевине Црне Горе
Међутим, од Ђукановићевих мотива проблематичнији је само његов метод: константни покушаји да завади Србе и Црногорце, још од предреферендумског времена, ударајући и једне и друге где су најтањи и у оно што са највећим жаром бране - национални идентитет. То што легитимитет црногорског идентитета нико и не оспорава, Ђукановића не спречава да покуша да минимизира све што је српско у Црној Гори, почевши од тога како се зове језик који уче деца у школи, преко укидања могућности двојног држављанства, што је највише погодило црногорске Србе (који би се на тај начин симболично повезали с матицом, а и решили гомилу практичних проблема - многи међу њима имају имовину у Србији, или студирају, или раде), па све до одузимања права да се манастири Морача, Острог и на стотине цркава у Црној Гори зову српским, односно имовином СПЦ.
О свему томе најсликовитије говоре његови потези.
1. Удар на СПЦ
Отимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори није први Ђукановић удар на ову институцију, али био би завршни. Жељу да протера саме свештенике почео је да спроводи у дело крајем 2018, а већ пола године касније, истиче Предлог закона о слободи вероисповести.
Наиме, споран Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори предвиђа да "сви верски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, биће препознати као државна имовина".
Ова техника до сржи подсећа на ону коју су примењивали комунисти након Другог светског рата, али нимало не чуди што је Ђукановић примењује деценијама касније, јер је председник Црне Горе зарад опстанка на власти прошао је кроз све фазе политичког деловања, а управо је комунизам и био његова полазна тачка. Комунистички омладинац под Слободаном Милошевићем постаје српски националицта (као, уосталом, и многи други), затим либерални демократа и љути противник режима истог тог Милошевића и на крају, велики Црногорац. Из његовог савременог деловања јасно се види да Ђукановић заступа став да се Црногорац најпре дефинише у односу на чињеницу да - није Србин..
- Сам Ђукановић је био највећи противник обнове аутокефалне Црногорске цркве, коју су помогли почетком 90-тих црногорски интелектуалци, црногорске културне организације, Либерални савез и СДП као суверенистичке, антиратне и прозападне снаге. Ђукановић се сада ставља у позицију њеног патрона, након сто је прво фактички присвојио остварујући контролу над њеним поглаваром - коментарисао је претходних дана Недељко Рудовић, независни посланик у црногорском парламенту.
2. Матерњи, а не српски језик, нова слова и нови писци у лектири
О односу актуелног режима у Црној Гори према Србији и Србима, можда најречитије говори управо однос према оним људима који се изјашњавају као Срби у Црној Гори. Уједно то је и суштина читавог проблема који производи настојање режима у Подгорици да се, по сваку цену, огради од Србије. Драстични потези се поломе управо на леђима тих људи.
Најдрастичнији пример који ово потврђује јесте протеривање српског језика из употребе и постојања у Црној Гори. Кренуло је то увођењем нових слова у азбуку, а кулминирало низом измена у лектири у Црној Гори из које су, у новембру протекле године "избацили" чувеног Алексу Шантића, Десанку Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића... На њихово место дошли су Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Хаснија Муратагић-Туна, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић.
То није велика новина, јер Црна Гора у области просвете годинама уназад потискује српски језик. Тако је својевремено дошло до избацивања српског језика уз најпре Устава, а затим и до његовог протеривања из школа, па убацивања у писмо нових гласова.
3. Онемогућавање двојног држављанства
Други велики проблем са којим се суочавају Срби у Црној Гори је онемогућавање двојног држављанства, а на основу закона из 2008. Као разлог за доношење рестриктивног закона, који није типичан за земље региона, па ни већину земаља ЕУ, у тумачењима по правилу су се помињале три ствари - заштита црногорског идентитета, антисрпска политика и останак поједних политичких партија на власти тако што црногорски Срби не могу да гласају на изборима.
Неким српским интелектуалцима је забрањен је улаз у Црну Гору. Међу њима су историчар Александар Раковић, академик Матија Бећковић, историчар Чедомир Антић и професор Правног факултета из Косовске Митровице, Дејан Мировић.
- Забрана уласка уведена је да би нам се онемогућило да говоримо на академијама поводом 100 година уједињења Србије и Црне Горе, односно српског уједињења 1918. године - казао је Раковић тада, у октобру 2018. године, што нас доводи до следеће ставке.
4. Укидање одлука Подгоричке скупштине
Још један шамар "пао" је у новембру, када је Ђукановић повукао први потез који је кулминирао укидањем одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године односно одлуке о уједињењу Србије и Црне Горе. У црногорском парламенту, крајем новембра, тиме је практично капитализована Ђукановићева изјава из Париза да је Црна Гора "трагично анектирана пре 100 година од Србије", која ју је, како је рекао, "увукла у Први светски рат".
Мада није чудно да његове изјаве, које су неретко и малициозне, у својој коначници имају само један циљ - удаљавање, поделе и заваду два народа - српског и црногорског, ова изјава је више од тога. Она је нескривени покушај да се фалсификује историја и да се на "леђима" тог покушаја ојачају темељи његовог пројекта "личне државе", којој је, ако је судити по јавно изреченим ставовима, све прихватљиво осим пријатељског односа са Србима, који чине и значајан део становништа те државе.
5. Војни аташе из Црне Горе на прослави Олује
Још једна ствар која је Србе веома заболела, било је присуство војног аташеа Ивана Машуловића на прослави акције "Олуја" у којој је протерано 250.000 Срба и убијано најмање 2.500. Од овог потеза, о коме је читава два дана власт у Подгорици ћутала, непримереније је једино било објашњење пристигло са адресе црногорског Министарства одбране у коме се Машуловићево стајање поред заставе са натписом "За дом спремни" назива - "безазлени цивилизацијски чин".
Својим присуством, црногорска власт је практично дала легитимитет "Олуји". Званична Подгорица је овим чином занемарила не само страдање људи у "Олуји", већ и чињеницу да се у Црној Гори, према последњем попису становништва, 28,73 одсто грађана изјашњавају као Срби. Па није неразумно ни запитати се какву је поруку њима послала власт Мила Ђукановића.
Жеља црногорских власти да се "опере" од историје, засигурно се заснива на жељи да у будућност коју су за себе одабрали, загазе сигурним кораком. А одбрали су косовске партнере.
6. Приштина - искрени пријатељ Црне Горе
Одлука црногорског парламента да пошаље у јулу минуле године два штабна официра у мисију Кфор-а на Косову изазвала је, очекивано, буру у српској јавности, али и препуцавања на релацији Београд-Подгорица. Ко је кога о томе требало да пита, да ли је је Косово држава или није, да ли је Црна Гора издала Србију само су нека од питања која су се отворила на релацији Београд - Подгорица. Међутим, све је ескалирало три месеца касније, када је министар одбране Црне Горе, Предраг Бошковић отишао у званичну посету Приштини.
Ту прилику је искористио да Косово назове "искреним пријатељем" Црне Горе, али и да Србији упути поруку. Реакције Србије на слање црногорских официра на Косово назвао емотивним, а питање формирања војске Косова, којом је прекршен низ споразума и коју Београд третира као претња по српско становништо на КиМ, оценио као "унутрашњу ствар суседне земље".
Бошковић је рекао да његова земља не жели да се умеша у "унутрашње ствари Косова", када је реч о питању трансформацје Косовских безбедносних снага и промене устава. С, друге стране, по свим питањима везаним за Косово, Црна Гора чини се није имала толико уздршке када је реч о мешању у унутрашња питања Србије.
Ово нас доводи до највеће и најопасније Ђукановићеве флоскуле, коју користи кад год може.
"Мило, одрекао си се свог имена, вере и писма, а сад правиш шкаљарско-кавачку епархију!"
(УЖИВО) Људи са децом похрлили на Калемегдан да са српском полицијом прославе њихов дан (ФОТО)
У нашу земљу убачен велики број страних шпијуна - српски обавештајац открио ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА СВЕГА
7. Ђукановићева пропаганда о "Великој Србији"
Његова тактика, када је реч о грађењу раздора између два народа се, међутим, не завршава на унутрашењм и међудржавном плану. Ђукановић, наиме, минуле године није пропуштао да изван окрива региона шири пропаганду о идеји "Велике Србије" као највећој претњи на Балкану која и даље опстаје.
Сваки његов интервју за стране медије заснивао се на тој премиси и Србији као реметилачком фактору број један. Тако је након изјаве о трагичној анексији Црне Горе и гурању Црногораца у Први светски рат, изговореној у Паризу на дан обележавања 100. година од примирја у Великом рату, Ђукановић за угледни француски "Фигаро" говорио о разним проблемима на Балкану, од којих већина на први поглед и заиста јесу реални. Проблем је, међутим, што према Ђукановићем виђењу, сви проблеми Балкана искључиво потичу из Београда. Тако он сматра и да се идеја о "Великој Србији" поново уздиже на хоризонту и прети миру у региону. Оваква прича бесмислена је на више нивоа, не само зато што су присталице идеје "Велике Србије", за коју је данашња Србија већ платила папрену цену, маргиналне, већ и зато што ако постоји проблем од уздизања било каквог великог националног пројекта на Балкану, то чини се, извесно није српски. Територијалне претензије долазе са сасвим друго места и са њима се, осим Србије, суочава и Црна Гора и друге државе у региону, а реч је о пројекту "Велике Албаније".
