Власт референдум изгурала са пола снаге: Опозиција се радује, а нема чему 

Замислите да играју Звезда и Радник, да Звезда рутински, без напора, победи са 6:4 и да после тога тренер и чланови руководства тима из Сурдулице, мртви озбиљни данима понављају како су победили и како је та победа само први корак у њиховом победоносном низу који ће их до краја сезоне, ни мање ни више, довести до титуле првака. Мада Звезда има 54, а Радник 21 бод.

Шта бисте помислили? Шта друго него да се људи шале, да су се најели бунике или да сами о себи имају толико лоше мишљење да им и пораз са два гола разлике изгледа као победа.

Очигледно је да се лидери досовске опозиције, који су после одржаног референдума прогласили победу, не шале. А не верујем ни да су јели бунике.

Смешну тврдњу о некаквој својој победи и наводно пресудном значају који ће резултат референдума имати по исход избора у априлу, они образлажу чињеницом да је на гласање изашла „само“ трећина бирача и да је њих скоро 40 одсто гласало против промене устава.

Прво, крајњи је политички аматеризам изјашњавање на референдуму поистоветити са изјашњавањем за и против власти. Јер, против промене устава гласали су и напредњаци. Много већи проценат него што се мисли. А сви они ће у априлу листом подржати избор Вучића за председника Србије.

У јавности, а посебно међу члановима СНС, влада већинско мишљење, а то већ годинама понављају и власти наклоњени медији, да нам је правосуђе „жуто“. Не само због тога што је већину данашњих судија и тужиоца заиста поставила власт ДС и ДОС-а, руководећи се подједнако њиховом партијском подобношћу колико и стручношћу, већ и због тога што то исто правосуђе за десет година није процесуирало ни један озбиљнији криминал бивше власти.

По свим истраживањима која су прављена у последњих 20-30 година, чак 60-65 одсто грађана Србије има забрињавајуће лоше мишљење о српском правосуђу. Уз најчешће образложење да су судије и јавни тужиоци корумпирани и да не суде по закону. А ако то нису чинили до сада, када су били под каквом-таквом контролом Скупштине Србије, потпуно је разумљиво што људи страхују како ће то чинити од сада, кад и формално постану држава у држави. Која ће од праве државе и њених грађана за свој рад узимати милијарде динара, и даље пресуде доносити „у име народа“, а рачуне полагати неком другом. 

Али без обзира на све наведено, да је међу напредњацима који су гласали против уставних промена постојала и најмања бојазан да ће таквим гласањем угрозити Вучића и СНС, огромна већина њих би занемарила своје лоше мишљење о правосуђу и заокружила „да“. 

Друго, опозиција је у заблуди ако стварно мисли, а сви су изгледи да мисли, да су сви они који су у недељу гласали против промене устава, а немају чланску карту СНС, уједно гласали и против Вучића. Гласали су против давања још веће самосталности судијама и тужиоцима. На изборима у априлу многи међу њима ће гласати за Вучића и СНС. 

Треће, до шездесет одсто грађана који су подржали промену устава, Вучић је стигао без кампање. До уочи самог референдума практично се није изјашњавао о том питању. Тек пет дана пре гласања у интервјуу на РТС позвао је грађане да изађу на гласање и подрже промене у правосуђу. И само то једно обраћање било је довољно.

Четврто, референдум је прошао и без кампање Српске напредне странке. Владајућа странка јесте, такође тек уочи самог гласања, позвала чланство да подржи промене устава али је и након тога  референдум одрадила са пола снаге. Рутински. Са циљем да он успе, али да се од тога не прави питање бити или не бити. И да се страначки активисти и гласачи не исцрпљују већ да снагу сачувају за април. Када је на програму прве српске политичке лиге далеко значајнија утакмица. 

Да закључим, да су Вучић и СНС водили кампању какву знају да воде, да је покренута сва страначка и медијска машинерија (а чак и медији врло наклоњени власти, они који сад пишу о малој излазности, су углавном игнорисали одржавање референдума) и да је на дневном реду референдума било питање од чијег одговора зависи сутрашњи положај Вучића и СНС, не треба сумњати да би уставне промене подржале три четвртине оних који су у недељу гласали.

Ко не верује или не разуме, нека сачека априлско пребројавање гласова. Разумљиво је што странке досовске опозиције сада својатају оних 40 одсто бирача који су се изјаснили против уставних промена, Ђилас, Јеремић, Борко Стефановић или Бошко Обрадовић просто морају да чине све да би преокренули мишљење јавног мнења, охрабрили и мобилисали своје чланство, али ће тај проценат гласова, сви они у збиру, можда добити на неким будућим изборима. На изборима 3. априла сигурно неће. 

Вучић и СНС ће направити велику грешку уколико се следећих дана, два и по месеца пре избора, уместо предизборном кампањом и представљањем грађанима резултата постигнутих у обнови Србије буду превише бавили анализом референдума. Опозиција управо покушава да их намами у ту замку.

Пише: Душан Марић