Сирија ДАНАС - арена сукоба светских моћника: ОВА четири догађаја воде њеном РАСПАРЧАВАЊУ

Сав оптимизам који се почео гомилати у другој половини прошле године, осећај да би рат у Сирији могао ипак ускоро завршити, ових дана се готово у потпуности распао претварајући овај рат, још једном, у наизглед бескрајно мрцварење једне земље која је од сукоба који се 2011. могао, евентуално, назвати грађанским ратом, постала арена за сукоб све већег броја регионалних и светских сила.

Четири су кључне ескалације које сада подгревају рат на један нови и опаснији ниво и све три догодиле су се ове године, заправо у мање од месец дана. Прва ескалација је улазак турске војске у Африн. Друга ескалација је рушење руског војног авиона на простору изнад Идлиба. Трећа ескалација је америчко бомбардовање сиријских про-владиних снага на истоку земље. Четврта се догодила јуче - један израелски Ф-16 је срушен, по први пута од почетка рата.

Како су ове ескалације повезане? Прво што их повезује је врло кратак временски размак у којем се догађају. Као друго, логично, све оне заједно служе распиривању сиријског рата уместо да га воде ка окончању. Имајући у виду да оне нипошто нису случајности може се лако закључити како све иду на руку једној агенди - агенди која не жели крај рата у Сирији.

Крајем прошле године у руској зрачној војној бази код сиријске Латакије изненада и без најаве појавио се Владимир Путин. Навратио је како би саопштио да је "мисија завршена", да је ИС поражен, а самим тиме - у руској верзији алтернативне стварности - и сам рат у Сирији. Добар потез и проглас пред предстојеће руске председничке изборе, али, како смо и сугерисали, реч је о алтернативној стварности која не одговара стању на терену.

Турска се ОПАСНО ЗАМЕРА Америма: Траже да се ДВЕ групе прогласе ТЕРОРИСТИЧКИМ у УН, али и још нешто

Наиме, такав завршетак рата довео би до записивања "коначног резултата" и одређивања победника и поражених. При таквом завршетку рата побеђују Дамаск, Москва и Техеран те се креће у мирне воде "политичке транзиције", односно организовања што демократскијих парламентарних и председничких избора на којима, јер још стоји где је и стајао, вероватно победу односи Башар ал-Асад.

То је демократија какву замишља Русија, како код себе тако и код Сирије, на темељу идеје "нека народ бира свој пут". Али, Америка сматра да то и није демократија. Идућег месеца Путин ће поновно победити на председничким изборима, али Вашингтон тврди да ту нема демократије јер демократија је само онај процес који води или према победи снага тзв. "Западних вредности" или према победи снага које ће бити лојалисти Западним вредности.

Укратко, Русија већ дуго времена кокетира с наивношћу и још увек је тешко рећи је ли то само глума, примењена као својеврсно "куповање времена", или пак аутентични губитак оријентације у све сложенијем геополитичком односу између великих сила.

Погинула двојица ТУРСКИХ пилота када су Курди оборили војни хеликоптер на северу Сирије

Другим речима, ако је Москва заиста веровала да ће рат у Сирији завршити када ИС буде поражен - јер су им тако у више наврата тврдили амерички представници, од Обамине до Трумпове администрације, онда то није само наивност већ и врло опасна погрешна калкулација која на крају може Сирију јако скупо коштати.

Руски министар спољних послова, Сергеј Лавров, ове недеље је констатовао како су Американци "прекршили обећање" јер су рекли да ће се повући након нестанка ИС. Не, Американци се неће повући и то више није претпоставка - нову стратегију дословно је јавно потврдио амерички државни секретар Рекс Тилерсон.

Вратимо се на четири ескалације и заборавимо на тренутак све руске дипломатске акробације од Астане до Сочија. Ко у тим ескалацијама учествује? Четири снаге: Русија, Турска, Израел и САД. Ко од наведених подржава Асада? Русија. Преостале три? Његово свргавање, смену режима, стварање "нове Сирије". То су фундаменталне агенде које је Русија или заборавила или мисли да је ико од преостале тројице на исте заборавио.

Руске агенде можда су доживеле и ревизију, отприлике у тренутку када су почели довлачити своје С-400 саставе да би осигурали своје положаје, а не да би их активно користили. Али, ако је Русији сада једини интерес сачувати своја два упоришта у Сирији, Латакију и Тартус, онда морају знати да за њих нема места у пост-Асад Сирији.

САД, Турска и Израел су у својој основи савезници, итекакви савезници. Ердоган воли реторику, воли је и Нетанијаху, а Трумп поготово, али поменута тројица само су препознатљиви брендови својих земаља - иза и испод њих налазе се разгранате мреже обавештајних организација које, када је ријеч о избацивању Асада и његових иранских пријатеља, делују као један колективни ум и Русија се у исти неће увући баш као ни што рецимо једна Немачка или Француска, колико год се додворавале, никада неће бити чланице "Клуба од пет очију". 

Пакао за терористе у Идлибу: "Шпијуни" их ЗАСУЛИ бомбама (ФОТО)

Војно гледајући, САД, Турска и Израел можда припремају велику операцију која има за циљ "приклијештити" Сирију из неколико праваца. 

Турска је већ поручила како ће након елиминације Курда у Африну кренути снажно у Идлиб, где се сиријска војска нада неком већем напретку. САД је великим нападом на про-владине снаге код Еуфрата показао како су дани суздржаности готови те како су сада владине и про-владине снаге нова "легитимна мета". Израел јесте изгубио једног ловца јутрос, али су одмах затим покренули још интензивнији напад у околини Дамаска и сада ће тај губитак свакако настојати окренути у своју корист истичући срушени Ф-16 као аргумент за напад на Сирију.

Штавише, Израел тврди како је њихов Ф-16 срушен у њиховом вазудшном простору. Затим, тврде како је до акције јутрос дошло након што је у њихов ваздушни простор наводно упала иранска беспилотна летелица. Ову причу сада ће искористити за једну снажну кампању позивања на општу обрану Израела који је сада угрожен иранском присутношћу на границама.

Терористи ЗАСУЛИ гранатама центар Дамаска: Сиријска престоница у ПЛАМЕНУ!

Када крену приче о "егзистенцијалној угрожености" Израел не само да може што хоће већ може, због своје политичке и историјске позиције, очекивати да ће му остатак света и дозволити да направи што год хоће, а када говоримо о снази Израел је без конкуренције на целом Блиском истоку јер је једина нуклеарна сила.

За вријеме писања овог текста израелска војска (ИДФ) објавила је како се "Сирија и Иран играју с ватром" те како ће "скупо платити због кршења израелског суверенитета". Чињеницу да је заправо Израел свакако првак у кршењу туђих суверенитета у регији не треба посебно ни истицати јер то је већ познато - довољно је само споменути како су њихове ваздушне снаге, према њиховој потврди, извеле "стотине" ваздушних напада на територију Сирије.

Из "игре" су избачени поједини актери - Саудијска Арабија и Катар данас имају знатно мањи утицај на простору Сирије него ранијих година, исто важи и за Француску која је гурнута на маргине, али за Сирију то нажалост није неопходно добра вест јер сада долази до буђења "тихе" америчке присутности и то ће бити велики, велики проблем. Русија се можда надала, наивно, да ће Турска бити тај "фактор X" који ће решити "амерички проблем", али тај сценаријо, у којем турска војска оружјем избацује америчку војску из Сирије, може се, чини се, одвијати само у једном од ватрених говора турског председника, али не и у домени стварности.

Али, то није крај лоших вести по Сирију - ове ескалације и развој догађаја у задњих месец дана открива нам још нешто: сиријски непријатељи данас имају још и веће амбиције него раније. До јуче је главна агенда била "Асад мора отићи", али сада се ствара нешто још веће - покушај окупације. Управо је руско министарство обране, након сазнања да неће бити ништа од америчког одласка, констатирало да се чини како Американци заправо планирају окупирати сиријске енергетске ресурсе.

ЕМИТОВАН СНИМАК ОБАРАЊА ИРАНСКОГ ДРОНА: Израелци га разнели у парампарчад (ВИДЕО)

Такав сценаријо врло је могућ, довољно је да кажу како се "боје" да би нафтна и плинска поља могла пасти поновно у руке терориста, па да тамо остану колико им се прохте те да на тај начин припоје богата пространства источне Сирије "окупираном" територију Ирака и Афганистана. За такав маневар можда им и не треба смена режима у Дамаску, штавише, јер потенцијална нова сиријска власт би могла једног дана рећи како жели своје енергенте назад док Асаду могу увек одбрусити: "Не може, ти си диктатор!".

Турска такође има окупацијске апетите на северу Сирије, у то нема сумње, а Израел већ активно и држи део Сирије под окупацијом (Голан), тако да је тројка сагласна. Само је још потребно договорити коме припада шта и онда се може кренути с реализацијом. Русија можда осећа нову игру и мисли да ће додворавање Турској (дозвола за упад у Африн) осигурати део и за њих (обала) - то није нужно оно што се сада догађа, али  могло би бити.

Четири велике сиријске ескалације с почетка 2018. сигурно нису и једине, а темпо с којим долазе значи да ће их бити још доста. Је ли се све ово могло избећи? Тешко - илегална америчка војна присутност у Сирији није се смела догодити, али у кључном тренутку није било нити воље нити снаге (данас још мање) да се то спречи.

Комадање Сирије био је План А или План Б, зависно од развоја догађаја, од самог почетка рата 2011., а веројатно још и пуно раније јер разбијање Асадове Сирије је пројект знатно старији од власти Башара. 

Вести из Сирије, Ирака и Јемена погледајте ОВДЕ.