Немањићи се међусобно убијали због власти: Само Стефан Дечански водио чак четири "породична" рата (ФОТО)
Православна хришћанска црква све Немањиће прогласила је за свеце, а светачки ореол измакао је само најмоћнијем и најспособнијем међу њима Цару Душану.
Новија српска историја препуна је међусрпских обрачуна око владарског трона, због којих је у последња два века, од Карађорђа до Милошевића и Ђинђића, мало њих са власти и из живота испраћено на миран и цивилизован начин.
ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ: У Њујорку најављена конференција о великом српском научнику
"СТИСО ШВАБА, С ЛЕЂА БУГАРИН УДАРИО" Сутрашњи датум један од најбитнијих у српској историји - у питању је Мојковачка битка
ДОРУЧАК ЈАЈА, А ЗА РУЧАК НИШТА: Теслина логика за исхрану била је помало чудна, али је имала смисла
Али, нису само последње генерације Срба практиковале да убијају или прогоне своје владаре. Оне су само наставиле праксу утемељену вековима раније, још у доба Немањића. Историја најчувеније српске владарске лозе препуна је међусобних обрачуна око власти и фамилијарних злочина пред којима памет стаје. Чак и српска.
Не постоје јасни историјски извори због чега је утемељивач династије велики жупан Стефан Немања напустио трон, отишао на Свету Гору и замонашио се али неке чињенице указују да би то могло бити због сталних сукоба његових синова Стефана и Вукана. Које је трећи син Растко, доцније Свети Сава, некако успевао да мири али не и потпуно измири.
Стефановог сина Вукана, краља Дукље и великог жупана Рашке, је 1207. године у борби за власт победио рођени брат Стефан, након чега се Вукану у историјској науци губи сваки траг.
Стефана је наследио његов син Радослав, који је на краљевском трону остао шест година. Побуна властеле принудила га је да престо напусти 1934. године а наследио га је брат Владислав. Убеђен (с правом) да је брат умешао прсте у побуну властеле, Радослав је, са супругом, напустио Србију и из Дубровника безуспешно покушавао да поврати отети престо.
Оно што ни грађанским ратом није успело Радославу, седам година касније успело је њиховом трећем брату Урошу. Уз помоћ племства, које је побунио, збацио је Владислава с власти. То је довело до новог грађанског рата у малој и нестабилној српској краљевини. У краткотрајном рату, Урош је био успешнији, победио је брата и стрпао га у тамницу. Срећом, сукоб није дуго трајао и браћа су се измирила.
Краљ Драгутин Немањић је Србијом владао од 1276. до 1282. године, када је краљевско жезло предао брату Милутину. Уз договор да Милутина после смрти наследи Драгутинов син Владислав. Око 1316. године дошло је до сукоба између Милутина и Владислава. Победио је стриц, који је синовца стрпао у тамницу у којој ће остати све до Милутинове смрти 1321. године.
У борби за власт Милутин је (срећом само делимично) ослепео рођеног сина Стефана Дечанског и прогнао га у Цариград. Након седам година дозволио му је повратак у Србију. Након Милутинове смрти, око престола су ратовали његови синови Стефан и Константин. Сукоб се завршио 1322 године Стефановом војничком победом у великој бици код Звечана. По неким изворима, Стефан је брата заробио и живог га клиновима приковао за дрво а затим распорио. По другој, Константин је погинуо у борби.
Кад је изашао из тамнице, у борбу за владарски трон Немањића умешао се и Драгутинов син Владислав. Стефан га је победио и протерао у Угарску, где је и умро.
Нови, четврти по реду рат за круну Стефан Дечански је водио против сина Душана, који ће касније постати Цар Душан. Прво су ратовали неколико месеци почетком 1931. године. У априлу су се помирили а у августу поново међусобно заратили. Победила је војка деветнаестогодишњег сина Душана, који је оца затворио у тврђаву Звечан. У "Житију Стефана Дечанског" пише да је 1331. године Стефан убијен, по одобрењу свог сина. По другој верзији, Стефан Дечански је у тамници умро природном смрћу.
И наследник Цара Душана Урош Нејаки морао је да ратује за круну. А против кога другог него против своје фамилије. Најозбиљнији противник му је био стриц Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако су српска властела и црква стале на Урошеву страну, сукоб између стрица и братића завршио се поделом Душанове заоставштине на два царства - Урошево и Симеуново.
Занимљиво је да је православна хришћанска црква све Немањиће прогласила за свеце. Светачки ореол измакао је само најмоћнијем и најспособнијем међу њима Цару Душану.
Званично, зато што је водио освајачке ратове. Уместо да се, као већина његових претходника, обрачунава са својим Србима и рођацима из династије, он је више волео да ратује против Византије, Грка, Бугара и Албанаца. И више је волео да гради државу, него цркве и манастире.
