КО СЕ ХРАНИ НАДАЊЕМ, УМИРЕ ГЛАДАН: Италија је од 1946. године променила 60 влада!

Јуче је у Италији одржан референдум на ком су Италијани одлучивали о предложеним уставним реформама које би влади олакшале доношење закона.

Кључни елемент тих промена је био тај да законе не би морала да одобре оба дома парламента. Представнички дом би одлучивао о већини питања, а то би побољшало процес доношења одлука, смањило би узрок бирократских застоја и окончало политичку нестабилност у земљи.

Реч је о најзначајнијем референдуму у тој земљи још од Другог светског рата чији је циљ политичка стабилизација у земљи која је од 1946. године променила 60 влада.

ПОЧЕТАК ПОЛИТИЧКЕ НЕСТАБИЛНОСТИ: Ово су три сценарија за Италију после референдума

Последњих месеци, још увек актуелни премијер Италије Матео Ренци уз подршку Меркелове, Обаме, и Европске комисије, водио је кампању широм земље са жељом да увери свој народ у могућности просперитета ако се на референдуму изјасни са "Да".

Данас, дан после одржаног референдума, бројање гласачких листића још траје, али опција "Не" која је одбацила предложене промене Устава води у односу 60:40.

Матео Ренци признао је пораз на референдуму и изјавио да преузима потпуну одговорност за резултат због чека подноси оставку на ту функцију.

Како је истакао, већ у понедељак ће о својој оставци обавестити Владу и предаће је италијанском председнику Серђу Матарели.

Сличну судбину доживео је и његов претходник Енрико Лета који је "неопозиву" оставку на функцију премијера Италије поднео половином фебруара 2014. године због отказивања подршке његовој коалиционој влади управо од стране Матеа Ренција, лидера Демократске партије.

Прве реакције након Ренцијеве оставке

У међувремену, 14. јануара 2015. године Ђорђо Наполитано, први председник у историји Италије који је реизабран и први комуниста који је обављао ову дужност, такође је, после 9 година на тој функцији, поднео оставку.

Враћајући се тек скорију прошлост политичких промена и превирања у Италији, долазимо и до оставке премијера Мариа Монтија након што је његова технократска влада у парламенту, формирана са циљем да Италију извуче из кризе и банкрота, 13 месеци раније, изгубила подршку Силвија Берлусконија.

Незапосленост је од његовог доласка на власт достигла рекордну стопу, док је економија остала и даље у рецесији.

Силвио Берлускони, премијер који је најдуже био на власти у Италији још од Другог светског рата, сео је у ту фотељу још 1994. године. У међувемену је два пута губио изборе, али се и два пута враћао на место премијера. Напослетку, поднео је оставку 12. новембра 2011. године, у врло незгодном периоду за Италију, претећем да земља чак напусти зону евра.

КО БИ МОГАО ДА ЗАМЕНИ РЕНЦИЈА: Министар финансија Пјер Карло Падоан главни фаворит

Са освртом у даљу прошлост, сећамо се и да је Ђулио Анреоти као 41. премијер Италије, 1992. године након три године у врху власти поднео оставку.

У оне који су остали без подршке Италијана убраја се диктатор бенито Мусолини, који је остао без подршке свог фашистичког већа 25. јула 1943. године у јеку Другог светског рата.