НАЈЦРЊА СТРАНА ЦРНОГ ЂОРЂА: Убијао је сурово, без суђења, у афекту и бесу!
Историја ће га запамтити као великог војсковођу и борца за слободу Срба, што је и био, али је чињеница да је Карађорђе имао своју и те како мрачну страну.
Прва жртва Карађорђеве преке нарави и тешког карактера био је његов отац Петар. Њега је вожд убио у Срему, где је породица у то време живела побегавши од Турака.
Иако ова прича није историјски потврђена, скоро је сигурно била реч о Карађорђевом оцу јер догађај помињу и неки други извори из тог времена. Петар је наводно хтео да се врати у Србију, а Карађорђе је то сматрао повредом части и великом срамотом.
Прича каже да је на одласку пуцао у оца, а да га је дотукао неко из Карађорђеве пратње. Постоји и верзија по којој Карађорђе није лично учествовао у убиству, већ га је само наредио.
По повратку у Србију, 1796. године, вожд се исповедио и замолио за опроштај, који је од цркве добио.
Карађорђе је 1806. године убио брата Маринка.
Усред Првог српског устанка до Карађорђа је стигла вест о томе да његов брат напада девојке по Тополи. Вожда је ухватио неконтролисан напад беса. Отишао је кући, претукао брата и лично га обесио. Потом је сестрама данима бранио да Маринка скину и достојно сахране.
Од Карађорђеве преке нарави страдао је велки број српских војсковођа оног времена. Вођа Првог српског устанка је био суров човек.
Убијао је без суда и суђења, у афекту и бесу
Карађорђе је тако на скупштини кнезова и војвода убио свог првог политичког противника - кнеза Теодосија Марићевића, који му је противречио.
Вођа Срба је то протумачио као покушај отимања власти.
Чудна расположења
Горостас "танког" гласа
Карађорђе Петровић је био горостас висок преко два метра. Међутим, предање каже да је имао танак глас, који није одговарао тој појавности.
Вук Караџић је записао колико су Руси били одушевљени Карађорђевом појавом, али разочарани његовим виоким, писаквим гласом. Верује се да је могуће да у овоме вероватно лежи и део објашњења вождовог преког карактера и чињенице зашто је стално викао.
Савременици пишу да је вожд често западао у чудно расположење и ћутњу која би трајала данима. Када би коначно проговорио, урлао би у јарости и батинама решавао спорове.
- Убијао је људе у тренутку, углавном уз опаску „по душа те". Тиме би означавао да та смрти иде „њему на душу" – каже историчар Добрица Јовичић.
Тешку Карађорђеву руку осетиле су војводе поп Лука Лазаревић и Младен Миловановић кога је Карађорђе брутално претукао и потом пуцао у њега док је овај лежао на земљи.
Треба додати и неколико епизода из живота срског вожда које бележи српска белетристика. Бошко Петровић, наиме, у свом ремек-делу, роману "Певач", такође пише како је Карађорђе био преке нарави, илуструјући то епизодом у којој вођа Првог српског устанка одсеца пенис једном српском дечаку.
Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка
Карађорђе је творац нововековне српске државе и родоначелник краљевске породице Карађорђевић. У Аустријско-турском рату (Кочина Крајина) борио се као фрајкор (добровољац) у саставу јединица капетана Коче Анђелковића, на аустријској страни. Као буљубаша (турски чин у рангу команданта батаљона) учествовао је у акцијама против Јањичара.
На збору српских првака у Орашцу 14. фебруара 1804. изабран је за "вожда" у борби против Турака.
Иако он није био први избор за вођу устанка у Орашцу. Неколико устаника је понуду одбило, док избор није пао на Карађорђа. Сам Карађорђе је рекао да боље да га не бирају, јер је превише прек и да може да срља у немогуће. Устаници су на то одговорили да им баш такав вођа и треба. Карађорђе се посебно заклео да ће неће имати ни зрнца милости за издајнике.
"Њему припада слава највећег војсковође"
Истеравши Турке из Београдског пашалука (Смедеревског) после победа на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослобођења Београда, Приче о његовим подвизима су се рашириле целом Европом, па су чак племићи на дворовима о њему причали са дивљењем.
Наполеон је за Карађорђа рекао:
- Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!
Настојао је да издејствује признање Србије, али међународни услови нису били повољни. Покушавао је да се ослони на Русију и 1807. створена је нека врста српско-руског војног савезништва, што је окончано за Србију крајње неповољним
Букурештанским миром 1812. После слома устанка 1813. избегао је у Аустрију, затим у Русију, да би по повратку у Србију 1817. трагично настрадао
