Наше уметнице се ОДРЕКЛИ јер се УДАЛА ЗА АЛБАНЦА! Јелисавета ја градила Београд, а умрла сиромашна и заборављена
Била је прва жена у Влади Србије и прва жена архитекта.
Јелисавета Начић рођена је у Београду 1878. као тринаесто дете тада познатог трговца на велико Михаила Начића, и мајке, кћерке Јована Савића, директора Управе фондова.
Њен отац био је пореклом из Пожаревца, и остало је забележено да је у Београду поседовао целу данашњу Хиландарску улицу и да је имао најлепшу кочију у тадашњој вароши, па ни краљ није мого да одоли и за посебне парадне прилике изнајмљивао је кочије од трговца Начића.
ОВО ЈЕ ТЕК ПОЧЕТАК! Најава НОВИХ ЗЕМЉОТРЕСА И УЖАСА широм света - ОД ЊЕГОВИХ РЕЧИ ПОДИЛАЗИ ЈЕЗА! (ФОТО)
НЕ КУПУЈТЕ ГА, ОВО МЛЕКО ЈЕ ОПАСНО: Доктор објаснио - РАЗАРА срце и диже холестерол, а у свим је продавницама
Када је завршила средњу школу, њени родитељи су сматрали да је то довољно, али Јелисавета је била решена да настави школовање и финансира га новцем од мираза. Била је прва генерација студената архитектуре у Београду на новоотвореном Техничком факултету. Дипломирала је 1900. у групи са још четири младића. Већ следеће, 1901, добила је први посао у Министарству грађевина, као прва жена у Влади Србије.
Успела је упркос многим баријерама да свој таленат покаже у инжењерско- архитктонском одсеку Београдске општине, а свој професионални ангажман остварила је и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката чија је била чланица. Јелисавета је својим нацртима и пројектима у будућим модерним здањима Београда показала свој раскошни, несвакидашњи таленат и често је умела да каже: „ Колико је лепоте природа дала Беогарду, а колико му је човек мало дао“, па се трудила да својим радом макар мало то надокнади. Радећи као архитекта, опробала се у готово свим дисциплинама архитектуре.
Од самог почетка своје каријере неуморно се трудила да се истакне и била је веома вредна. У прилог томе говори и чињеница да је већ 1903. постигла запажен успех на конкурсу за израду идејног решења пројекта цркве Светог Ђорђа у Тополи, када је у изузетно јакој конкуренцији и код веома строгог жирија освојила треће место.
Немало након тога осмишљава решење за Мали Калемегдан, по идејној скици чувеног архитекте Димитрија Лека. Креира мало степениште којим се данас из Париске улице улази на београдску тврђаву. Рипањски зелени камен обликован у необарокне степенице први су дар Јелисавете Начић Београду.
Ради и на уређењу Великог Калемегдана и на каменим барокним степенице којима се од Савске алеје улази у Париску улицу.
За само две године завршен је најмонументалнији пројекат Јелисавете Начић - Београд 1906. године добија зграду основне школе „Краљ Петар Први“ код Саборне цркве, која је у то време била једна од најмодернијих школских објеката у Србији. У овом здању је одржана прва кошаркашка утакмица у Београду.
Али то није све. Захваљујући управо њеном пројекту Дорћол данас са одушевљењем гледа цркву Александра Невског. Према њеним плановима настали су и први раднички станови у данашњој Венизелосовој улици.
По нацртима архитекткиње Начић саграђена је и црква посвећена Светом Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову, израдила је и пројекат за прву болницу туберкулозних болесника у Београду, на Врачару, која је тешко оштећена у Првом светском рату за време бомбардовања, касније и срушена.
Логор, Лукај, кћерка Луција и крај каријере
Успешна кријера архитекте Јелисавете Начић прекинута је 1916. када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској.
Када је у исти логор доведен Лук Лукај, албански интелектуалац и револуционар, Јелисаветино срце брзо је било освојено. Лукај је био из богате албанске породице и помагао је Србима, а када је Србија пала, 1915. Лукај је послат у Нежидер.
И ту у логору започела је једна велика љубав, али истовремено, завршила се и каријера прве српске констракте. Јелисавета се удала 1917. за Лукаја и родила кћерку Луцију, а Лукај је издејствовао преко ујака бискупа у Трсту, да Јелисавета и Луција крајем 1917. буду пуштене из Нежидера, а он остаје у логору до краја Великог рата.
Након ослобођења вратили су се у Београд.
Њу прво одбацује њена мајка, чланови породице, потом читав Београд, због тога што се усудила да се уда за Албанца. Одлазе у Скадар на његово имање, али тамо он бива одбачен због тога што се оженио Српкињом. Будући да више нису могли да живе ни у Србији ни у Албанији, 1923. опредељују се да свију породично гнездо у увек мултикултуралном Дубровнику“,
Јелисавета се удајом потпуно одрекла своје каријере архитекте, и постала верна сапутница супругу. Она умире 1955 године, осам година после смрти свог супруга. Умире сиромашна и заборављена. Из протеста, што јој ФНРЈ није дала пензију, ћерка Луција, сахрањује је на непознатој адреси и зариче се да је никада никоме неће открити.
