Овако се ПРАВИЛНО СЛАВИ КРСНА СЛАВА! Обавезно се служи жито, а ево шта када неко од чланова породице умре

Многи људи су у недоумици када је питање слављење рођендана, имендана и неких питања везаних за крсну славу, као и да ли би требало служити жито са сваку крсну славу или само за оне свеце који били живи. Упокојени патријарх српски Павле, једном приликом говорио је о овоме и разрешио све недоумице.

Патријарх Павле је славио Лазареву суботу, која пада увек осам дана пре Ускрса. Ево како је патријарх говорио о крсној слави. 

- Код других народа православних, они славе свој имендан или свој рођендан, а ми, ето, славимо своју славу. У ствари, слава је и имендан и рођендан, али не појединца, него целе породице, целог племена. Рођендан духовни, кад су наши преци постали хришћани, ушли у Цркву Божију и на тај начин рођени духовно. И имендан, јер су се од тада назвали хришћани и до данас то били - објаснио је патријарх српски Павле.

Основна обележја крсне славе установио је Свети Сава у 13. веку: славски колач и вино, славско жито и славска свећа. Од тада се крсна слава преноси са оца на сина. У породицама без мушког наследника Славу би преузимао зет, који женидбом дође на мираз. Домазет би за живота таста и таште славио њихову крсну славу, а на дан своје славе би само прекађивао, тј. носио у цркву свећу, колач и жито, али госте није позивао.

Славска гозба се не практикује прве године од смрти члана домаћинства, док је породица у жалости. Али, слава се не прекида. У цркви се пререже колач и окади кољиво, а свечани ручак се уз упаљену свећу организује само за укућане.

Црква поучава да не постоје ни мрсне ни посне славе, већ посни дани (среда и петак), те вишенедељни велики постови пред Божић и Васкрс, као и уочи Духова и Велике Госпојине.

Зато, ако слава “падне” у посни дан и славска трпеза треба да је посна. Уосталом, срж славе не чини иће и пиће, већ молитва свецу - породичном заштитнику, свећа, кољиво, црвено вино и славски колач.

Заблуда је, указује српска црква да се жито не спрема за “живе” свеце: Аранђеловдан и Илиндан, јер пред Богом нема мртвих. Сматра се да се ова погрешна пракса везује за култ умрлих пошто се кољиво спрема и за парастосе прецима.

У оба случаја, жито симболизује жртву Богу, православље и хришћанско веровање у опште васкрсење. И зато се на дан славе кољиво, заправо приноси Богу у име оног светитеља који се прославља тог дана. Без обзира да ли тај светац није прошао кроз биолошку смрт, као нпр. Архангел Михаило и Свети Илија, или је живео, па се упокојио.